„U početku je bila Reč, i Reč je bila kod Boga (sa Bogom – engleski prevod KJV), i Reč je bila Bog. Ona je u početku bila kod Boga. Sve je kroz nju postalo i bez nje nije postalo ništa što je postalo“ (Jovan 1,1 – SSP).
Ta Božanska Reč pojavila se u ličnosti Isusa iz Nazareta; jer, „Reč je postala telo i nastanila se među nama“ (Jovan 1,14), a Jovan je svedočio o Njoj, govoreći: „Onaj koji za mnom dolazi, veći je od mene jer je bio pre mene“ (stih 15).
Ovo rešava pitanje Hristove preegzistencije (prapostojanja) za sve koji poštuju Bibliju (ili Sveto pismo) kao Božju Reč. Tačno je da Isusovo telo, odnosno, Njegovo fizičko (zemaljsko) telo, u početku nije bilo sa Bogom, Tvorcem svega; jer, „ulazeći u svet [On je], rekao: ‘Nisi želeo žrtve i prinose, nego si mi pripremio telo’“ (Jevrejima 10,5 – SSP). Međutim, „telo ništa ne koristi“ (Jovan 6,63 – SSP); Duh je ono što oživljava; a taj život koji je oživeo Isusovo telo, i koji je stvarna osoba, bila je Reč koja je u početku bila kod Boga i koja je bila Bog. Dok se sitničari možda zabavljaju, igrajući se rečima, mi se radujemo u punom uverenju da je ovaj Isus jedinorodni Božji Sin, odsjaj Očeve slave i izraz (verna slika) Njegove ličnosti.
Sam Isus Hristos je Početak (Kološanima 1,18). On je „Začetnik tvorevine Božije “ (Otkrivenje 3,14 – Sinod SPC). On je Božja sila i „Božja mudrost“ (1. Korinćanima 1,24). Stoga je On taj koji govori u osmom poglavlju Priča Solomunovih, govoreći: „Ja hodam putem pravednosti, posred staza suda; da bih onima koji me vole dao nasledstvo i da bih napunio njihove riznice. Gospod me je imao na početku svog puta, pre svojih dela od davnina. Postavljen sam od večnosti, od samog početka, pre nego što je bilo Zemlje“ (Priče 8,20-23 – KJV).
U vezi sa ovim poslednjim tekstom može se napomenuti da reč „postavljen“ potiče od jedne hebrejske reči koja znači „pomazan“, tako da je to isto značenje kao i u drugom psalmu: „Ja sam pomazao cara svog na Sionu, na svetoj gori svojoj“ (stih 6 – Daničić). Reč je ista na hebrejskom i primetiće se da na margini imamo reč „pomazan“, kao prevod sa hebrejskog. Tako saznajemo da je Hristos bio pomazani Car pre nego što je Zemlja postojala.
Štaviše, reči „na“ zaista nema mesta u 20. stihu Priča 8, pošto nema ničega u hebrejskom što ukazuje na nju. Tako čitamo: „Gospod me je imao, Početak svog puta, pre svojih dela od davnina“. Takođe, trebalo bi istaći da je reč „imao“ ona ista koja se pojavljuje u 1. Mojsijevoj 4,1, gde čitamo da je Eva, prilikom Kainovog rođenja, rekla: „Dobih čoveka od Gospoda“ (Daničić). Stoga, povezujući sve ovo, saznajemo da je Isus rođen „od večnih vremena“ (Mihej 5,2 – Daničić), pre nego što je bilo šta stvoreno i da je On sam početak svih Božjih puteva. On je „slika nevidljivoga Boga, Prvorođeni nad svim što je stvoreno“ (Kološanima 1,15 – SSP). On je Početak svega.
„Jer koje je unapred znao, one i odredi da budu jednaki obličju Sina njegovog, da bi On bio prvorođeni među mnogom braćom“ (Rimljanima 8,29 – kombinacija prevoda Čarnić-Karadžić). „A onima koji su ga primili, dao je moć da postanu Božija deca - onima koji veruju u njegovo ime“ (Jovan 1,12 – SSP). To je razlog zašto se radujemo činjenici da je Isus iz Nazareta, koji je bio „rođen od žene, i rođen pod zakonom“ (Galatima 4,4 – Bakotić), Božji Sin. To nam pokazuje da, iako smo rođeni uniženi, prirodno podložni svim slabostima koje su nasleđe čoveka rođenog od žene, možemo da postanemo Božji sinovi, sopstvena braća Gospoda Isusa Hrista i oni koji dele celu Njegovu puninu.
Hristos je prvorođeni među mnogo braće. Tako je On naslednik; ali mi smo sunaslednici sa Njim. To nije kao u slučaju zemaljske imovine, gde je onaj koji je najstariji jedini naslednik titula i imovine, dok se mlađa braća moraju pobrinuti sami za sebe. Hristos je zaista naslednik titula i čitave Božje imovine, ali u Njemu nema isključivosti. Šta god ima, On deli na jednake delove sa svom svojom braćom. „Od njegove smo punine svi primili“ (Jovan 1,16 – SSP). Ako primamo Njega u Njegovoj punini, On nam daje, ne samo privilegiju, već i moć, pravo, da budemo Božji sinovi. Sve to što je On, možemo biti i mi, ali samo u Njemu kao Početku, Tvorcu i Dovršiocu naše vere i, samim tim, i naših dela. Božjom voljom, kroz blagoslovenog Duha, mi imamo ista prava koja ima i sam Hristos.
„Kako to može biti?“ Ako ste mudri, i ako biste da budete mudriji, nećete postavljati to pitanje. Zadovoljite se time da ne znate toliko kao Bog, jer to nikada i ne možete znati, bez obzira koliko se trudili. Ko može objasniti tajnu života? „Kao što ne znaš kakav je put Duha i kako rastu kosti u utrobi trudne žene, tako ne znaš ni dela Boga koji sve stvara“ (Knjiga propovednika 11,5 – KJV). Pa ipak, niko ne odbija da se nazove sinom svog oca niti da nasledi imanje koje mu može pripasti kao sinu, samo zato što ne može razumeti tajnu rođenja. Zašto bismo, onda, bili nerazumniji baveći se tim novim rođenjem koje nas čini istinskim Božjim sinovima? „Plan spasenja“ je potpuno van poimanja ljudskog uma; ali sprovođenje tog plana, njegov ishod, možemo znati iskustvom, pod uslovom da verujemo.
Isus Hristos je prvorođeni među mnogo braće, „Prvorođeni nad svim što je stvoreno“, „jer je u njemu stvoreno sve što je na nebesima i na zemlji“ (Kološanima 1,16 – SSP); i iz tog razloga u Njemu imamo otkupljenje, čak oproštenje svojih greha. Otkupljenje je stvaranje, jer „ako je, dakle, neko u Hristu, novo je stvorenje“ (2. Korinćanima 5,17 – SSP). Stoga, postajemo Božji sinovi istom silom kojom je Hristos, Božanska Reč, stvorio sve u početku. Stvaranje nije iluzija, već činjenica. To nije puki mentalni proces, zamisao, već opipljiva stvarnost, učinjena stvar. To je, međutim, učinjeno samo Božjom Rečju. „Jer On reče, i postade (i bilo je tako – KJV); On zapovedi, i pokaza se“ (Psalam 33,9 – Daničić). Dakle, činjenica da smo mi isto tako stvarno Božji sinovi, kao što je i Hristos, počiva na istom temelju kao i stvaranje. Sve je to od Hrista, „koji je početak, Prvorođeni iz mrtvih, da u svemu On bude prvi“ (Kološanima 1,18 – Sinod SPC).
„A svima, koji ga primiše, dade moć da postanu deca Božija, - onima što veruju u njegovo ime, koji se ne rodiše od krvi, ni od volje tela, ni od muževljeve volje - nego od Boga“ (Jovan 1,12.13 – Čarnić).
„Po svojoj volji on nas je rodio istinitom rečju, da budemo neka prvina od njegovih stvorenja“ (Jakov 1,18 – Čarnić).
Ljudi o Božjoj volji obično govore kao da je to nešto od čega treba strepeti i što treba trpeti kada se ne može izbeći. Kada uživaju u blagostanju, ili u onome što im se čini da je blagostanje, oni to prihvataju kao nešto prirodno. Međutim, kada postoje nedaće, oni se neko vreme žale, a onda bogobojažljivo govore o potčinjavanju Božjoj volji. Po njima, Božja volja kao da se koristila samo da bi nas osujetila i opteretila naše živote. Naprotiv, Božja volja se koristi da bi nam dala život i sreću. „Tako nije volja Oca vašega nebeskog da propadne jedan od ovih malih“ (Matej 18,14 – Čarnić).
„Ovo je Božja volja, upravo vaše posvećenje“ (1. Solunjanima 4,3 – KJV). On kaže: „Budite sveti, jer sam ja svet“ (1. Petrova 1,16 – Čarnić). Svakako je to i najprikladnije, jer je sin naslednik oca. Mi smo Božja deca, a ako smo deca, onda smo i naslednici. Dakle, naravno da moramo da budemo sveti, jer je svetost Njegova priroda. Biti Božji sinovi ne znači ništa drugo nego biti učesnici u Božanskoj prirodi. Dakle, ako je Njegova volja da budemo Njegovi sinovi, onda je Njegova volja i da budemo sveti. Njegova volja nam je otkrivena u Njegovoj Reči. Kada čujemo Njegovu Reč, jednostavno iz srca moramo reći: „Neka bude Tvoja volja“ i tako će biti, kao što je „bilo tako“ kada je govorio prilikom stvaranja, rekavši: Neka bude to i to. Postoji večna sila u Božjoj misli. Sve što možemo videti u vidljivoj tvorevini, samo je proizvod Njegove misli. Zato, ako prihvatimo Njegovu misao, Njegovu volju, mi ćemo biti učinjeni na hvalu Njegove slavne blagodati.
Mi nismo imali nikakvih zasluga, što se tiče našeg dolaska na ovaj svet. Rođeni smo od tela i krvi i volje čoveka, a ne od svoje sopstvene volje. Kada primamo Gospoda, ne kao stilsku figuru u govoru, već kao stvarnu Osobu, stvarno prisutnu među nama kroz večnog Duha, kojim je On sebe prineo Bogu, Njegova volja nas čini Božjim sinovima, čiji celokupni životi onda vode poreklo direktno od Gospoda, podjednako stvarno kao što su, kad smo bili rođeni od tela, naši životi vodili poreklo od naših roditelja.
„Ah, da“, reći će neko, „ali to je samo u duhovnom smislu; samo duhovno smo Božji sinovi“. To je jezik kojim sotona čini da ljudi poriču istinu, čak i dok izgovaraju reči istine. Tačno je da smo samo duhovno Božji sinovi, ali to ne znači da nismo zaista i potpuno Božji sinovi verom u Hrista Isusa. „Oni koji su u telu, ne mogu da ugode Bogu. Ali, vi niste u telu, nego u Duhu, ako zaista Božiji Duh prebiva u vama. Ako neko nema Hristovog Duha, nije njegov. A ako je Hristos u vama, onda je vaše telo mrtvo zbog greha, ali je vaš duh živ zbog pravednosti“ (Rimljanima 8,8-10 – SSP). Duhovne stvari su stvarne i njima se može upravljati. Hristos je u potpunosti bio duhovan, čak i dok je hodao ovom Zemljom kao čovek, i u Njemu su svi oni koji veruju učinjeni duhovnim, čak i dok su još uvek na ovoj Zemlji.
U Hristu smo svi „uzidani zajedno za Božji stan kroz Duha“ (Efescima 2,22 – KJV). A o živim bićima koja formiraju Božji presto na nebesima, kaže se: „Išli su, svako od njih, pravo napred; kuda god je Duh išao, išli su i oni“ (Jezekilj 1,12 – KJV). Božja misao je zakon njihovog života; ona ih pokreće. Njegov Duh života je u njima, tako da oni ne postoje, nemaju misao nezavisno od Njega; kako On pomisli, tako oni rade. Neka naša molitva bude: „Neka dođe carstvo tvoje; neka bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu“ (Matej 6,12 – Čarnić). Ovo jeste mogućnost, inače nam Spasitelj ne bi rekao da se molimo za to. Neka bude po Njegovoj reči.
„U njoj (Reči) je bio život i taj život je ljudima bio svetlost“ (SSP).
„To beše istinita svetlost, koja obasjava svakoga čoveka koji dolazi na svet“ (Bakotić) – Jovan 1,4.9. Neki od najučenijih ljudi su stihove 3 i 4 preveli ovako: „Sve je nastalo posredstvom Nje; i bez Nje ništa nije nastalo. Ono što je nastalo u Njoj, bio je život; i život je bio svetlost ljudima“. Jednostavno je razlika u stavljanju znakova interpunkcije koji, kao što se dobro zna, nisu deo originalnog teksta. Činjenica je da sve što je u Njoj nastalo, jeste život. Ko god je u Njoj, mora živeti, jer je Ona sama život.
„I svetlost svetli u tami i tama je nije obuzela (obuhvatila – KJV)“ (stih 5 – SSP). Margina Revidirane verzije daje reč „nadvladala“ umesto „obuhvatila“. Možda možemo bolje shvatiti ideju koja nam se prenosi ovom rečju „obuhvatila“, zapažajući Isaiju 40,12, gde nam se govori da je Bog „merom obuhvatio zemaljski prah“ (KJV). Kada neku stvar izmerimo, ona je omeđena. Isto tako i svetlost ponekad može biti omeđena tamom. Izađite napolje neke maglovite noći u Londonu; ako niste pažljivi, možete naleteti na banderu. Zašto? Zato što gusta magla tako zakloni zrake koji dolaze od svetiljke, da oni ne dopiru dalje od nekoliko centimetara. Omeđeni su kao debelim zidom ili kao da su stavljeni u mericu. Ne mogu da probiju tamu. Tama obuhvata ili nadvladava svetlost. Ali, to nije tako sa svetlošću života. Ona svetli u tami i tama je ne savladava. To je istinska svetlost; ona ima vrednost. Ne samo da je neugasiva, već se i ne može zadržati u granicama tame.
Deo ovog neugasivog života je u svakom čoveku koji dolazi na svet. Sve bi se to nalazilo u svakom čoveku, kada čovek to ne bi odbacio; jer „Od njegove smo punine svi primili“. Međutim, ljudi „zadržavaju istinu u nepravdi“ (Rimljanima 1,18 – KJV). Hristos je istina i život. Oni rade protiv života, zato što vole smrt (Priče 8,36). Kakvu čudesnu blagodat je Gospod pokazao time što se tako veličanstveno postarao za spasenje svih ljudi. Svakoj duši je On darovao ovu čudesnu ljubav, da bi se svi mogli nazvati Božjim sinovima. Ljudi mogu da odbace tu ljubav, ali to uopšte ne poništava činjenicu da je ona darovana.
Svetlost života je u svakom čoveku koji dolazi na svet. Ona „obasjava svakoga čoveka koji dolazi na svet“. Kada dođe na svet, on prima svetlost. Ona je naša od našeg najranijeg detinjstva. Sa prvim udahom, mi imamo Hristov život. Za šta? „Nego ti je vrlo blizu ova reč, u ustima tvojim i u srcu tvom, da bi je tvorio“ (5. Mojsijeva 30,14 – Daničić). A ova Reč je u početku bila kod Boga i Reč je bila Bog. Dakle, iako „od samog rođenja zastraniše bezakonici (zli – KJV), od utrobe materine tumaraju govoreći laž“ (Psalam 58,3 – Daničić), nema izgovora da tako čine. Božja večna sila i Božanstvo treba da se vide u njima, isto kao i u drugim stvarima koje je On stvorio, „da bi bili bez izgovora“ (Rimljanima 1,19.20 – KJV). Život je sa njima od samog početka, da bi mogli da žive baš kao što je Hristos živeo.
Da li kažete da ovo samo uvećava osudu celog ljudskog roda, pošto su svi zgrešili i „nema nikoga ko čini dobro, nema nijednoga“ (SSP)? Sasvim tačno, ali „gde je obilovao greh, mnogo više je obilovala blagodat“ (Rimljanima 5,20 – KJV). Koliko osuda može biti velika, još veće je spasenje. „[Jer] nije Bog svog Sina poslao u svet da svet osudi, nego da se svet kroz njega spase“ (Jovan 3,17 – SSP). Ove stvari su nam za nauk, ne za raspravu. To nisu teorije, već činjenice. Mi treba da ih razumemo verujući u njih, a na taj način dobijamo život kroz Njegovo ime.
22. decembar 1898.