„I gle, donesoše mu uzeta koji ležaše na odru. I vidjevši Isus vjeru njihovu reče uzetome: ne boj se, sinko, opraštaju ti se grijesi tvoji. I gle, neki od književnika rekoše u sebi: ovaj huli na Boga. I vidjeći Isus pomisli njihove reče: za što zlo mislite u srcima svojijem? Jer šta je lakše reći: opraštaju ti se grijesi; ili reći: ustani i hodi? Ali da znate da vlast ima sin čovječij na zemlji opraštati grijehe (tada reče uzetome): ustani, uzmi odar svoj i idi doma. I ustavši otide doma. A ljudi videći čudiše se, i hvališe Boga, koji je dao vlast takovu ljudima.“ (Matej 9:2-8)

Jedan od najčešćih izraza među hrišćanima kada su u pitanju verska pitanja je sledeći: „Mogu da razumem i verujem da mi Bog oprašta greh, ali teško mi je da verujem da me On može sačuvati od greha.“ Takva osoba ima mnogo toga da nauči o tome šta za Boga znači praštanje greha. Istina je da osobe koje se na ovaj način izražavaju često imaju izvesnu meru mira u uverenju da im je Bog oprostio ili da će im oprostiti grehe, ali zbog neuspeha da shvate moć praštanja, lišavaju sebe mnogo blagoslova koji bi inače mogli uživati.

Uzmimo u obzir izjavu: „[...] ovo je napisano da verujete da je Isus Hristos, Sin Božiji; i tako, verujući, možete imati život kroz Njegovo ime“, ne samo čudom pred nama. Književnici nisu verovali da Isus može oprostiti grehe. On je iscelio paralizovanog čoveka da bi pokazao da ima moć da oprašta grehe. Čudo je učinjeno sa izričitom svrhom da ilustruje delo opraštanja grehova i pokaže njegovu moć. Isus je rekao uzetom: „ustani, uzmi odar svoj i idi doma“, da bismo i oni i mi znali Njegovu moć da oprašta greh. Dakle, sila koja se manifestuje u isceljenju tog čoveka jeste sila koja se koristi u oproštenju grehova.

Posebno imajte na umu da se efekat Isusovih reči nastavio i nakon što su izgovorene. Napravile su promenu u čoveku, a promena je bila trajna. Tako mora biti i u pogledu opraštanja grehova. Uobičajena ideja je da kada Bog oprosti greh, promena je u Njemu, a ne u čoveku. Ona uči da na kraju Bog prestaje da ima bilo šta protiv onoga ko je zgrešio. Ali ovo implicira da je Bog imao ljutnju na čoveka, što nije slučaj. Bog nije čovek. On ne gaji neprijateljstvo, nema osećaj osvete. On ne oprašta grešniku zato što mu se zamerio, već zato što je grešnik imao nešto u srcu. Bog je potpuno pravedan, čovek je potpuno grešan, stoga Bog oprašta čoveku, tako da i on može biti potpuno pravedan.

Kada je Isus, ilustrujući oproštenje grehova, rekao čoveku: „ustani, uzmi odar svoj i idi doma“, čovek je ustao poslušno Njegovom glasu. Sila u Isusovim rečima ga je podigla i izlečila. Ta moć je ostala u njemu. I sve vreme koje je usledilo, čovek je hodao snagom koja mu je data pri uklanjanju paralize, pod uslovom, naravno, da zadrži veru. Ovo je primer psalama koji kaže: „Dugo čekah Gospoda, i saže se k meni, i ču viku moju. Izvadi me iz jame, koja buči, i iz gliba, i postavi na kamen noge moje, i utvrdi stope moje.“ (Psalam 40:1-2).

U Božijim rečima postoji život. Isus je rekao: „[...] riječi koje vam ja rekoh duh su i život su“ (Jovan 6:63). Reč primljena verom unosi Duh i život Božiji u dušu. Pa kad pokajana duša čuje reči: „ne boj se, sinko, opraštaju ti se grijesi tvoji“, i prima ove reči kao žive reči Boga živoga, on je drugi čovek, jer je u njemu iznikao novi život. Samo ga sila Božjeg oproštaja čuva od greha. Ako čovek greši nakon što je dobio oproštaj, to je zato što nije razumeo punoću blagoslova koji mu se nudi kroz oproštaj njegovih grehova.

U našem slučaju, čovek je dobio novi život. Njegovo stanje kao paralizovanog čoveka bilo je jednostavno gubitak normalnog života. Bio je delom mrtav. Hristove reči su mu dale svež život. Ali novi život koji je dat njegovom telu i koji mu je omogućio da hoda, bio je samo ilustracija, i njemu i književnicima, nevidljivog života Božijeg koji je primio rečima „opraštaju ti se grijesi tvoji“, i koje su ga učinile novim stvorenjem u Hristu.

Sa ovim jednostavnim i jasnim primerom pred nama možemo razumeti neke od reči apostola Pavla koje bi inače bile „teške za razumeti“. Prvo čitamo Kolosanima 1:12-14: „Zahvaljujući Bogu i ocu, koji nas prizva u dijel našljedstva svetijeh u vidjelu; Koji nas izbavi od vlasti tamne, i premjesti nas u carstvo sina ljubavi svoje, U kome imamo izbavljenje krvlju njegovom i oproštenje grijeha;“. Pogledajte istu izjavu o spasenju kroz krv Hristovu u 1. Petrovoj 1:18-19 i Otkrivenju 5:9.

Obratite pažnju na dve stvari: mi imamo iskupljenje kroz Hristovu krv, a ovo iskupljenje je opraštanje grehova. A krv predstavlja život. Vidi 1. Mojsijeva 9:4 i Otkrivenje 17:13-14. Stoga, Kolosanima 1:14 nam govori da imamo iskupljenje kroz Hristov život. Ali zar Sveto Pismo ne kaže da smo pomireni sa Bogom kroz smrt Njegovog Sina? Da, i ova stvar se ovde uči. Hristos je „dao sebe za nas da nas izbavi od svakoga bezakonja“ (Titu 2:14). On „dade sebe za grijehe naše“ (Galatima 1:4). Dajući Sebe, On daje svoj život. Prolivajući Svoju krv, On je prolio svoj život. Ali odričući se svog života, On ga daje nama. Taj život je pravednost, savršena pravednost Božija, tako da kada je primimo, mi smo „postali pravda Božja.“. Ono što nas pomiruje sa Bogom je primanje Hristovog života kad smo kršteni u Njegovoj smrti. Na taj način smo „obučeni u novog čovjeka, koji je sazdan po Bogu u pravdi i u svetinji istine“, „prema slici svog stvoritelja“ (Efescima 4:24, Kolosanima 3:10).

Sada možemo pročitati Rimljanima 3:23-25 i videti da to nije tako teško: „Jer svi sagriješiše i izgubili slavu Božiju, I opravdaće se zabadava blagodaću njegovom, otkupom Isusa Hrista. Kojega postavi Bog očišćenje vjerom u krvi njegovoj da pokaže svoju pravdu oproštenjem pređašnjijeh grijeha;“

Svi su grešili. Sav život je bio greh. Čak su i misli bile loše. (Marko 7:21). A biti telesan znači smrt. Dakle, život greha je živa smrt. Ako se duša od toga ne oslobodi, završiće sa večnom smrću. U čoveku nema moći da zadobije pravdu iz svetog zakona Božijeg, stoga Bog u svojoj milosti daje svoju pravednost svima koji veruju. On nas čini pravednima u dar kroz bogatstvo svoje blagodati. On to čini svojim rečima, jer On objavljuje, izjavljuje Svoju pravednost u i nad svima koji veruju u krv Hristovu, koji veruju da je On pravda Božija, „Jer u njemu živi svaka punina Božanstva tjelesno“. I ova izjava ili izricanje Božje pravednosti nad nama, predstavlja oproštaj ili uklanjanje greha. Tako Bog uklanja grešni život, stavljajući na njegovo mesto Svoj pravedni život. Ovo je moć oproštenja greha. To je „po sili života vječnoga“.

Ovo je početak hrišćanskog života. To predstavlja primanje Božjeg života verom. Kako se održava? Baš kao što je započet. „Kako dakle primiste Hrista Isusa Gospoda onako živite u njemu“ (Kolosanima 2:6). Jer „pravednik življeće od vjere“. Tajna hrišćanskog života je jednostavno u tome da se čvrsto shvati život koji, primljen na početku, oprašta greh.

Bog oprašta greh tako što ga uklanja. On čini pravednim bezbožnika time što ga čini pobožnim. Bog pomiruje buntovnog grešnika sa Sobom tako što uklanja njegovu pobunu i čini od njega odanog čoveka koji poštuje zakon.

Ponekad se kaže: Ali teško je razumeti kako možemo imati život Božiji kao stvarnu činjenicu; ne može biti stvarno, jer je po veri koju imamo. Tako je jadni paralitičar verom dobio snagu i novi život. Ali da li je njegova snaga manje stvarna? Zar nije bila stvarna činjenica da je dobio moć? Ne može se razumeti? Naravno da ne, jer je to prikaz Božije ljubavi koja „prevazilazi znanje“. Ali možemo da verujemo u to i razumemo stvarnost, a zatim ćemo imati čitavu večnost da proučavamo ovo čudo. Čitajte iznova i iznova priču o isceljenju paralizovanog čoveka i meditirajte o njoj dok vam ona ne postane živa stvarnost, a zatim zapamtite da „ovo se napisaše, da vjerujete da Isus jest Hristos sin Božij, i da vjerujući imate život u ime njegovo.”