DELA RUKU NJEGOVIH GLASI SVOD NEBESKI

Ni u jednom delu Božjeg stvaranja ne nalazimo toliko čudesnih jevanđeoskih pouka kao u ovome o nebu. Već smo videli da nebeska tela objavljuju Jevanđelje, premda to ne čine razgovetnim glasom. Nakon što je rekao da svi nisu poslušali Jevanđelje, apostol Pavle dodaje da vera dolazi od slušanja, odnosno slušanje Božje reči, a zatim pita: „Nego kažem - zar nisu čuli?“ Čuli, šta? Jevanđelje, naravno. A zatim odgovara na svoje sopstveno pitanje: „Još te kako“ i to potvrđuje citiranjem reči psalmiste o nebesima. „Glas njihov izišao je po svoj zemlji, i njihove reči do kraja sveta“ (Rimljanima 10,15-18 – Čarnić). Prema tome, nebesa naširoko i silno propovedaju Jevanđelje. Zapazimo nekoliko pojedinosti iz Reči, da bismo odsad bili u stanju da spremnije čitamo jezik nebesa:

„Nebesa kazuju slavu Božju, i dela ruku Njegovih glasi svod nebeski“ (Psalam 19,1). Stavite uz to sledeću izjavu o čoveku: „Mi smo, naime, Njegovo delo, u Hristu Isusu stvoreni za dobra dela, koja je Bog unapred pripravio - da u njima živimo“ (Efescima 2,10 – Čarnić). Isti rečnik koji je upotrebljen o nama, upotrebljen je i o nebesima. Oboje je Njegovo delo i oboje su sazdani u Hristu, pod uslovom da Mu se predamo. A ono za što smo stvoreni su dobra dela kojima treba da proslavimo našeg nebeskog Oca. Prema tome, ako imamo dobra dela, mi kao i nebesa objavljujemo Božju slavu.

Nebesa obavljaju dela koje im je Bog poverio. Ona to čine zato što se savršeno pokoravaju Njegovoj volji. Prema tome, ako se pokorimo Njemu, vršićemo dela koja nam je On poverio. A ta dela Njega proslavljaju, jer je On taj koji ta dela obavlja u nama. Zapazite da je Bog unapred pripravio ova dela, da bismo u njima hodili (živeli). Zato Hristos kaže za onoga koji prema istini postupa da dolazi ka svetlu, „da se vide dela njegova, jer su u Bogu učinjena“. Sam Bog čini ova dela; u protivnom ona ne bi bila Božja pravednost. Ono što čine nebesa takođe je Njegovo delo; i ako se isto tako dragovoljno pokorimo Njegovoj volji, kao što i ona to prirodno čine, onda će se kroz nas, kao i kroz njih, u potpunosti objaviti Božja slava, premda nismo u stanju, kao ni ona, da to činimo razgovetnim glasom.

Nebesa su garant Božje vernosti. „„O milosti Gospodnjoj ću pevati uvek, od kolena na koleno javljaću istinu Tvoju ustima svojim. Jer znam da je zavavek osnovana milost, i na nebesima da si utvrdio istinu svoju“ (Psalam 89,1.2). Postojanje nebesa je garancija da Bog nije zaboravio na svoje obećanje milosti čoveku. Trideset prvo poglavlje proroka Jeremije prepuno je Božjih „skupocenih i velikih obećanja“, i neposredno nakon obećanja svom narodu: „Jer ću im oprostiti bezakonja njihova, i grehe njihove neću više pominjati“, sledi ovo: „Ovako veli Gospod, koji daje sunce da svetli danju, i uredbe mesecu i zvezdama da svetle noću, koji raskida more i buče vali njegovi, kome je ime Gospod nad vojskama: Ako tih uredbi nestane ispred mene, govori Gospod, i seme će Izrailjevo prestati biti narod preda mnom na vek“ (Jeremija 31,34-36).

Kako su blage Božje zapovesti!
Kako su mila Njegova pravila!

Dođite, stavite na Gospoda svoja bremena,
I pouzdajte se u Njegovu stalnu brigu.

Pod Njegovim budnim okom
Sveti Njegovi u sigurnosti prebivaju.

Ova ruka, što svu prirodu održava,
Čuvaće brižno decu Njegovu.

Zašto bi ovaj teret brige
Pritiskao umorni vaš um?

Požurite prestolu svog Oca nebeskog
I umilno osveženje nađite.

Dobrota Njegova potvrđena ostaje
U svakom danu što sledi.

Spustiću breme svoje pred noge Njegove
i poneću odatle pesmu.

Dokle god budu sunce, mesec i zvezde redovno obavljali delo koje im je povereno, sinovi čovečji mogu da nađu milost kod Gospoda. I sve dotle oni mogu da dolaze k Njemu i nalaze oproštenje, mir i pravednost.

BOŽJA ZAKLETVA

Ali, ima još toga. „Jer kad je Bog dao obećanje Avramu, nemajući nikoga većeg da se njime zakune, zakle se samim sobom.“ Ovom zakletvom potvrdio je obećanje koje je samo po sebi bilo nepromenljivo. Štaviše, ovo obećanje je potvrđeno u Hristu. Pročitajmo sada šta je rečeno u ovoj zakletvi: „Stoga se i Bog, želeći da u većoj meri pokaže naslednicima obećanja nepromenjivost svoje odluke, posluži zakletvom, da bismo posredstvom dveju nepromenljivih činjenica, u kojima se Bog ne može prevariti, krepku utehu imali mi koji smo pribegli da dohvatimo nadu koja je pred nama; nju imamo kao sigurno i pouzdano sidro duše koje ulazi i iza zavese, kuda Isus uđe za nas kao preteča i posta prvosveštenik po redu Melhisedekovu.“ (Jevrejima 6,13.17-20 – Čarnić)

Zapazite dve stvari: Prvo, ova zakletva i obećanje dati su radi nas. Avramu nije bilo potrebno da Bog zakletvom potvrdi obećanje, jer je u potpunosti pokazao da veruje Gospodnjoj jednostavnoj reči. Ali, Bog se zakleo da bi ojačao našu veru u Njegovu reč. Drugo, ova zakletva i obećanje odnose se na oproštenje greha i na sve blagoslove koje Hristos kao naš Prvosveštenik osigurava za nas. Ona su za našu utehu i ohrabrenje kada bežimo Hristu da bi nas zaštitio. Prema tome, kad dođemo Hristu da primimo milost i nađemo blagodat za vreme kad nam zatreba pomoć, nama je Božjim obećanjem, potkrepljenim Njegovom zakletvom, unapred zagarantovano da ćemo dobiti ono za šta se molimo. Zastanimo za trenutak i razmislimo šta to znači.

Božja zakletva je u stvari garant Njegovog sopstvenog postojanja. On se zakleo sobom. Time je izjavio da bi izgubio pravo na sopstveni život, ako se Njegovo obećanje ne bi ispunilo. Njegova obećanja traju i On sam. Kao što je Bog „od veka doveka“, tako je „milost Gospodnja od veka i doveka na onima koji Ga se boje“ (Psalam 103,17). Otac i Sin su jedno. Time što se Bog zavetovao sobom, zavetovao se i Hristos. „Jer je u njemu stvoreno sve što je na nebesima i na zemlji, sve vidljivo i nevidljivo, bili to prestoli, ili gospodstva, ili poglavarstva, ili vlasti; sve je njegovim posredstvom stvoreno - i za njega. I on je pre svega i sve u njemu ima svoje postojanje“ (Kološanima 1,16.17 – Čarnić). On „sve nosi svojom silnom rečju“ (Jevrejima 1,3 – Čarnić).

Od Božjeg postojanja zavisi postojanje neba i zemlje. Ali, On se svojim sopstvenim postojanjem obavezao da će ispuniti svoja obećanja. Zato postojanje nebesa, u stvari čitave vasione, zavisi od ispunjenja Božjih obećanja, datih grešniku koji veruje. Ako bi jedan jedini grešnik, bez obzira koliko nedostojan, beznačajan ili neznatan bio, došao Gospodu, iskreno Ga moleći za oproštenje i svetost, i ne bi to dobio, tog trenutka bi se ceo univerzum pretvorio u haos, te bi i prestao da postoji. Međutim sunce, mesec i zvezde se još uvek nalaze na svojim mestima na nebu kao dokaz da Bog nikad nije razočarao nijednu dušu koja ima poverenje u Njega, što je i svečano obećanje (zavet) Njegove milosti. Stoga je Njegova vernost u nebesima. Kad bismo dopustili da nam sunce, mesec i zvezde ispričaju svoju priču svaki put kad ih vidimo, živeli bismo boljim životom i ne bismo znali za obeshrabrenje.

BOG JE SUNCE

„Jer je Gospod Bog sunce i štit“ (Psalam 84,11). Kao što sunce daje svetlost i toplotu zemlji, tako je Gospod Svetlost ljudima i greje ih svojom blagodaću. Sva svetlost i toplota koju zemlja prima, bez obzira u kakvom obliku, potiču od sunca. Svetlost koja nam pomaže da u noći nađemo put kroz pretrpane gradske ulice, ili pomoću koje čitamo u našoj sobi, dolazi od sunca. Isto tako i topli plamen drva ili žar uglja koji usred zime greje naše prostorije; sva toplota potiče od sunca.

Sunce daje svetlost, a svetlost je život. Kako se samo bilje okreće ka suncu! Ko nije video biljku koja raste u mračnom podrumu? Njen je život veoma slab. U mraku je gotovo mrtva. Ali, načinite otvor tako da kroz njega mogu prodreti zraci svetlosti, i ona će odmah živnuti. Počeće da raste u smeru svetlosti. Bez svetlosti koju sunce daje zemlji, ne bi bilo života ni za biljni ni za životinjski svet.

A život znači rast. Kao što je svetlost sunca život za bilje, tako je ona i uzrok njegovog rasta. I kako biljka raste, tako ona skladišti sunčevu svetlost i toplotu. Biljke koje vrlo brzo napreduju, koje iz semena sazrevaju posle nekoliko sedmica ili meseci, u sebi imaju vrlo malo toplote. Kao ogrev su bezvredne. Ali snažan hrast, koji raste vekovima – i to tako sporo, da se nakon godine dana ne može zapaziti razlika u njegovoj veličini – skladišti ogromne količine sunčeve toplote. A neko drugo drveće raste još sporije i skladišti još više toplote.

A kada je to drveće kroz vekove ukopano u zemlju, ono se pretvara u ugalj. Onda se on koristi kao gorivo i daje nam toplotu, koju je uskladištilo od sunca. Razlog što dobijamo mnogo više toplote od uglja nego od direktnih sunčevih zraka je u tome što u uglju imamo koncentrisanu toplotu sunčevih zraka iz mnogo godina.

Ono šta je sunce za zemlju i biljni svet, to je Bog za svoj narod. „Jer je Gospod Bog sunce.“ Kao što sunce svojom svetlošću daje fizički život bilju, tako Bog daje duhovni život – jedini pravi život – svom narodu. Hristov život je svetlost svetu. Kao što hrast skladišti sunčevu toplotu, tako onaj koji živi u Božjoj svetlosti, skladišti ovu svetlost koja je Njegov život. Svetlost i život, koji su život i rast hrišćanina, treba deliti drugima radi prosvetljenja i toplote.

Neko bi mogao da kaže kako bi za potpuno ostvarenje ove slike trebalo da hrišćanin koji najsporije raste, ima najviše Božjeg života koga može deliti drugima. Ali, ne zaboravimo da pravednik živi od vere. Hrišćanski život se ne meri po godinama već prema pokazanoj veri. Što ima više vere, odnosno poniznosti i pouzdanja, to je čoveku dodeljeno više Božjeg života. Što je više života dodeljeno, više će i biti dato drugima, zato što se Božji život ne može sakriti.

BLAGODAT I SLAVA

Ponavljamo citat: „Jer je Gospod Bog sunce i štit, Gospod daje blagodat i slavu“ (Psalam 84,11). Šta vredi da nam Gospod govori o slavi? Šta znamo o njoj? Zar je nemamo pred sobom svakog dana. „Nebesa kazuju slavu Božju, i dela ruku Njegovih glasi svod nebeski“ (Psalam 19,1). Psalmista je to još jasnije rekao sledećim rečima: „Gospode, Gospode naš! Kako je veličanstveno ime Tvoje po svoj zemlji! Podigao si slavu svoju više nebesa“ (Psalam 8,1). Nebesa kazuju slavu Božju ne samo zato što vrše Njegovu volju, nego zato što su odevena u Njegovu slavu. Slava sunca, kada svetli u svojoj snazi, nije ništa drugo nego odsjaj Gospodnje slave. Ova slava u kojoj Bog prebiva – svetlost kojoj niko od ljudi ne može da pristupi – delimično je otkrivena na nebeskom svodu. Tako je istina u najdoslovnijem smislu da je Hristos veliki Stvoritelj, Svetlost sveta.

Ali, blagodat i slava su jednaki i uzajamno zamenljivi. Tako čitamo da je Hristos sjajnost Očeve slave (što je prikladno prevedeno u Karadžićevom prevodu). „A svakome se od nas dade blagodat po meri dara Hristovog“ (Efescima 4,7). On je „ pun blagodati i istine“ i „od punine Njegove svi mi uzesmo blagodat za blagodaću“ (Jovan 1,14.16). Iz ovoga je očigledno da su blagodat i slava iste mere. Kad Bog daje blagodat, On je daje prema bogatstvu svoje slave, a kad daje slavu, On je daje prema bogatstvu svoje blagodati. To će nam kasnije biti još jasnije.

U Božjoj slavi je sila. Hristos je vaskrsao iz mrtvih „slavom Očevom“ (Rimljanima 6,4). Nadahnuta molitva za nas jeste da budemo ojačani „svakom snagom po sili slave Njegove“ (Kološanima 1,11). Nebesa otkrivaju šta je ova slava. Jer ih upravo ta sila održava na svom mestu. Ta sila deluje na Zemlju; i to je sila koja održava sav život. Kad posmatramo slavu Sunca ili nebesa dok su prepuna zvezda, i pun Mesec, setimo se kako oni svojom lepotom objavljuju slavu Božju i zbog toga govore o punini i sili Njegove blagodati, koja se izobilno izliva na nas kroz Isusa Hrista našeg Spasitelja.

Božja slava je Njegova dobrota. Apostol nam kaže: „Svi su zgrešili i tako su lišeni slave Božije“ (Rimljanima 3,23– Čarnić). Dobro zapazite kako se gubitak Božje slave sastoji u činjenici da su ljudi sagrešili. Da nisu zgrešili, ne bi izgubili slavu Božju. Zato je jasno da je Božja dobrota Njegova slava. A ljudi se spasavaju upravo zahvaljujući Božjoj dobroti. Apostol izjavljuje da Božja dobrota navodi ljude na pokajanje (Rimljanima 2,4). A psalmist kaže: „Velika je dobrota tvoja što je čuvaš za one koji te se boje, i daješ je onima koji se uzdaju u tebe pred sinovima čovečjim!“ (Psalam 31,19 – Bakotić). Mi treba da tražimo Njegovu dobrotu, ili pravednost, i ona treba da bude stavljena u svakoga i na svakoga koji veruje. Božja dobrota zamislila je plan spasenja i ostvarila celokupno delo otkupljenja. Ali, „blagodaću ste spaseni“. Zato Božja blagodat nije ništa drugo do ispoljavanje Njegove dobrote ljudima, a Njegova dobrota je Njegova slava; zato su Božja blagodat i slava u suštini jedno te isto.

„Gospod daje blagodat i slavu.“ Kada će ih dati? Hoće li blagodat dati sada, a slavu u budućem svetu? Ne. On oboje daje sada, onima koji Ga prihvate. On sada daje slavu u obliku blagodati, a blagodat u budućnosti u obliku slave. Poslušajmo Hristove reči, koji je sjajnost Božje slave, kad se molio Ocu: „A sada, Oče, proslavi ti mene - kod sebe - slavom koju sam imao kod tebe pre no što je svet postao.“ A kad je govorio o svojim učenicima (ne samo o dvanaestorici već o svima koji će Ga uzverovati kroz njihovu reč), rekao je: „I slavu koju si mi dao ja dadoh njima“ (Jovan 17,5.22). Prema tome, mi već sada imamo tu slavu, naravno, ako je želimo imati.

Kad je Hristos došao na ovu zemlju, Njegova prava priroda se nije otkrila većini onih koji su Ga videli. Za njih je On bio samo običan čovek. „Svojima je došao, ali oni ga nisu primili“ (Jovan 1,11 – SSP). Pa ipak je bio Božji Sin. Tako je i sa onima koji su zahvaljujući Njemu primili usvojenje. „Vidite kakvu nam je ljubav dao Otac - da se nazovemo decu Božija, i jesmo. Svet nas zato ne poznaje, zato što njega nije upoznao. Dragi moji, sad smo deca Božija i još se ne pokaza šta ćemo biti. Znamo da ćemo - kad se on pokaže, biti kao i On, jer ćemo ga videti onakvog kakav jeste.“ (1. Jovanova 3,1.2 – kombinacija prevoda Čarnić-Karadžić-SSP)

Sa ovim se slažu i reči apostola Pavla: „Jer je naše življenje na nebesima, otkuda i Spasitelja očekujemo Gospoda svog Isusa Hrista, koji će preobraziti naše poniženo telo da bude jednako telu slave Njegove, po sili da može sve sebi pokoriti.“ (Filipljanima 3,20.21)

Setite se da je Hristos rekao kako je svojim učenicima dao slavu koju je Otac dao Njemu. Ovu slavu su jednom na Hristu videla tri učenika, koja su bili s Njim na Gori preobraženja. Kad On dođe i mi ćemo imati ovu istu slavu, koja se sada još ne pojavljuje. Dok se nalazio na zemlji sjajnost Njegove slave bila je kao velom sakrivena, a tako je i kod onih u kojima On nastava (prebiva). Ali, ona je ipak ovde, samo čeka Gospodnji dolazak da se otkrije. A apostol ponovo kaže: „Sam Duh svedoči s našim duhom da smo deca Božija. Ako smo pak deca, onda smo i naslednici; naslednici Božiji, sunaslednici Hristovi - ako s njim stradamo, da se s njim i proslavimo. Smatram, uostalom, da stradanja sadašnjeg vremena ne znače ništa u poređenju sa slavom, koja će se u nama otkriti“ (Rimljanima 8,16-18 – Čarnić). Zapazite da će se ova slava otkriti u nama. Slava će ovde biti sve vreme u obliku Božje blagodati, a kad se On javi, otkriće se.

Ovo nalazimo i u sledećim rečima: „Odredivši nas unapred u ljubavi, blagonaklonošću svoje volje, da nas Hristovim posredstvom usini, da hvalimo slavu njegove blagodati, kojom nas je obdario u voljenom Sinu“ (Efescima 1,5.6 – Čarnić). Prema tome, Božja blagodat ima slavu; ona jeste slava.

Koliko su blagodat i slava uzajamno zamenjivi ili bolje rečeno isti, pokazano je i u sledećim rečima: „Ali Bog, koji je bogat u milosti, zbog svoje velike ljubavi kojom nas je zavoleo, oživeo je Hristom i nas koji smo bili mrtvi u svojim prestupima, - blagodaću ste spaseni, - i s njim je vaskrsao nas i postavio na nebesima u Hristu Isusu, da u budućim vekovima pokaže preveliko bogatsvo svoje blagodati - svojom dobrotom prema nama u Hristu Isusu.“ (Efescima 2,4-7 – Čarnić)

Upravo kao što nam je u ovo vreme Božja slava data u obliku blagodati – blagodati po bogatstvu svoje slave – da bismo mogli hvaliti slavu Njegove blagodati, isto tako i u vremenu koje dolazi, kad će „pravednici zasjati kao sunce u carstvu Oca svog“ (Matej 13,43), i „sjati kao svetlost nebeska“ (Danilo 12,3) kojom će biti odenuti, tako će pokazati bogatstvo Njegove blagodati kojom su spaseni. Slava zvezda, kojom će svetliti od veka do veka, biće samo odsjajivanje blagodati kojom su, u svom smrtnom životu, bili ispunjeni; a to je u stvari bio Hristos, koji je boravio u njima.

Zapazite još nešto. Saznali smo da je Božja dobrota u Njegovoj slavi i da nas On odeva sa svojom dobrotom. Pročitajmo sada novi dokaz da već sada (u sadašnje vreme) primamo slavu od Boga: „Mi pak svi koji otkrivenim licem gledamo slavu Gospodnju, preobražavamo se u ono isto obličje iz slave u slavu, kao od Gospodnjeg Duha“ (2. Korinćanima 3,18).

Ovde se aludira na Mojsijevo lice, kada je narodu prenosio Božje reči. Razgovarao je sa Bogom licem u lice, kao čovek sa svojim prijateljem, pa je njegovo lice postalo sjajno zahvaljujući slavi sa Božjeg lica. Ali, kao što Mojsije „ne znaše da mu koža na licu posta svetla“ (2. Mojsijeva 34,29), tako i onaj ko napreduje iz slave u slavu u Gospodnjoj svetlosti, neće biti svestan ovog preobražaja.

S obzirom na preobražavajuću silu Božje slave, koliko je samo blagoslov izrečen nad sinovima Izraelovim velik: „Da te blagoslovi Gospod i da te čuva! Da te obasja Gospod licem svojim i bude ti milostiv! Da Gospod obrati lice svoje k tebi i dade ti mir.“ (4. Mojsijeva 6,24-26)

Zbog toga „Blažen narod koji poklič radosti zna; u svetlosti lica tvog on hodi, Gospode. Imenom se tvojim uvek raduje i pravdom tvojom uzvisuje. Jer si ti slava i sila njegova, i milost tvoja uzvisuje silu našu.“ (Psalam 89,16-18 – Bakotić)

Gospode, slava Tvoja ispunjava nebesa;
Zemlja je ispunjena njenom puninom.

Tebi neka bude slava:
Svet, svet, svet je Gospod!

Nebo još uvek himnama odzvanja
Zemlja preuzima anđela klicanje:

Svet, svet, svet, pevaju,
Gospode nad vojskama, Gospode Svevišnji.

Pozdravljen budi Isuse, čija slava
Obasjava sve gore i vrednost im daje.

Gospodaru života, Tvoj osmeh prosvetljuje,
Hrabri i očarava Tvoje svete na zemlji.

Kad o Tvojoj ljubavi razmišljam Gospode,
Dugujemo Ti ljubav božansku.
Aliluja! Aliluja! Aliluja! Amin.

Care slave, vladaj večno,
Tvoja je kruna večna.

Ništa od Tvoje ljubavi odvojiti neće
One što ćeš ih nazvati svojima.

Srećni kao predmet Tvoje blagodati,
Određeni da gledaju lice Tvoje.

Aliluja! Aliluja! Aliluja! Amin.
Spasitelju, požuri da dođeš;

Donesi, o donesi, slavni taj dan
Kad na odjek strašne trube
Nebo i zemlja proći će.

Uz zlatne harfe pevaćemo:
Slava, slava Caru našem!
Aliluja! Aliluja! Aliluja! Amin.