Pozdravne reči u Rimljanima 1,1-7:

„Pavle, služitelj Hrista Isusa, pozvan za apostola, određen za evanđelje Božije, koje je Bog unapred obećao preko svojih proroka u Svetim pismima, a koje govori o njegovom Sinu, po telu rođenom iz Davidovog potomstva, po Duhu svetosti postavljenom za Sina Božijeg u sili − od uskrsa iz mrtvih, Isusu Hristu Gospodu našem. Njegovim smo posredstvom dobili blagodat i apostolstvo da za njegovo ime privedemo poslušnosti i veri sve narode, među kojima ste i vi od Isusa Hrista pozvani, − svima Bogu dragima, pozvanima svetima, koji su u Rimu: blagodat vam i mir od Boga oca našega i Gospoda Isusa Hrista.“

Doživotni rob. – „Od Pavla, sluge Isusa Hrista“ (KJV-Karadžić). Tako se apostol predstavlja Rimljanima. U nekoliko drugih poslanica korišćen je isti izraz. Neko bi se postideo priznanja da je sluga; ali ne i apostoli.

Velika je razlika u tome kome služite. Značaj i ugled sluge proizilazi iz dostojanstva onoga kome služi. Pavle je služio Gospodu Isusu Hristu. Svi mogu služiti istom Gospodaru. „Zar ne znate da ste sluge onoga kome se pokoravate, kome se u pokornosti kao sluge predajete: ili greha za smrt, ili poslušnosti za pravednost?“ (Rimlj. 6,16). Čak je i običan sluga u nekoj kući, ako se pokorava Gospodu, sluga Gospodnji, a ne čovečji.

„Sluge! slušajte u svemu svoje tjelesne gospodare, ne samo pred očima radeći kao da ljudima ugađate, nego u prostoti srca, bojeći se Boga, i sve šta god činite, od srca činite kao Gospodu a ne kao ljudima: Znajući da ćete od Gospoda primiti platu našljedstva; jer Gospodu Hristu služite.“ (Kol. 3,22-24 – Karadžić)

Sa ovakvim stavovima, nema teškog, pa i onog ropskog posla, koji ne bi bio slavan.

Naša verzija ne otkriva puno značenje izraza koji apostol koristi kada sebe naziva slugom. Taj izraz zapravo označava slugu koji je ropski vezan. On koristi uobičajenu grčku reč koja označava roba. Ako smo zaista Gospodnje sluge, onda smo doživotno vezani za Njega. To je ropstvo koje, zapravo, znači slobodu, „Jer ko je kao rob pozvan u Gospodu − slobodnjak je Gospodnji; tako je i pozvani slobodnjak Hristov rob.“ (1. Kor. 7,22)

Odvojen. – Apostol Pavle je bio „odvojen (u našem prevodu izabran) za jevanđelje.“ Tako je sa svakim ko je istinski sluga Gospodnji. „Niko ne može služiti dvojici gospodara; jer će ili jednoga mrzeti, a drugoga voleti, ili će jednom biti privržen, a drugoga prezirati; ne možete služiti Bogu i mamonu“ (Matej 6,24). Nijedna osoba ne može služiti Gospodu i imati neku drugu službu pored ove. „Da li time želite da kažete da trgovac ili neko ko se bavi nekim drugim zanatom, ne može da bude hrišćanin?“ Ni u kom slučaju. Ono što kažem je da niko ne može služiti Gospodu i istovremeno imati drugu službu. „I sve što god činite rečju ili delom, sve činite u ime Gospoda Isusa, zahvaljujući Bogu kroz njega“ (Kol. 3,17). Ako neko ne služi Gospodu kroz svoju delatnost, onda on uopšte ne služi Gospodu. Pravi sluga Gospodnji je istinski odvojen (posvećen).

Međutim, ovo ne znači da će on samog sebe odvojiti od bilo kakvog kontakta sa svetom. Biblija ne daje nikakvo odobrenje za monaški život. Najbeznadežniji grešnik je onaj koji misli za sebe da je suviše dobar da bi se družio sa drugim grešnicima. Kako ćemo onda biti odvojeni za Jevanđelje? Tako što će Bog biti prisutan u našem srcu. Mojsije je rekao Gospodu:

„Ako neće ići naprijed lice tvoje, nemoj nas kretati odavde. Jer po čemu će se poznati da smo našli milost pred tobom, ja i narod tvoj? zar ne po tome što ti ideš s nama? tako ćemo se razlikovati (biti odvojeni – eng. prev) ja i narod tvoj od svakoga naroda na zemlji.“ (2. Mojs. 33,15.16)

Međutim, neko ko je odvojen za javnu službu Jevanđelja, kao što je apostol Pavle bio, odvojen je u posebnom smislu, tako da se ne može angažovati ni na jednom drugom poslu radi lične zarade. „Jer se nikakav vojnik (niko ko ratuje – eng. prev) ne zapleće u trgovine ovoga svijeta da ugodi vojvodi (onome koji ga je izabrao za vojnika – eng. prev)“ (2. Tim. 2,4). On ne može prihvatiti položaj u zemaljskoj upravi, ma kako da je on visok, jer bi time obeščastio svog Gospodara i omalovažio Njegovu službu.

Božje Jevanđelje. – Apostol je izjavio da je „odvojen (posvećen, izabran) za jevanđelje Božje“. To je Jevanđelje Božje „koje je o Sinu Njegovom, Hristu Isusu“ (Rimlj. 1,3). Hristos je Bog i otud „Jevanđelje Božje“ o kojem apostol govori u prvom stihu ovog poglavlja, istovetno „Jevanđelju Hristovom“ o kojem on govori u šesnaestom stihu.

Mnogi razdvajaju Oca i Sina u jevanđeoskom radu. Mnogi to čine nesvesno. Bog Otac je naš Spasitelj jednako koliko i Sin. „Jer Bogu tako omilje svet da je i sina svojega jedinorodnoga dao“ (Jovan 3,16). „Jer Bog je u Hristu pomirio svet sa sobom“ (2. Kor. 5,19). „I svjet mirni biće među objema (I savet mira biće među obojicom – eng. prev)“ (Zaharija 6,13). Hristos je na zemlju došao jedino u svojstvu Očevog predstavnika. Ko je video Hrista, video je i Oca – Jovan 14,9. Dela koja je Hristos činio, bila su dela Oca, koji je u Hristu boravio (stih 10).

Čak su i reči koje je Sin izgovarao bile reči Očeve (stih 24). Kada slušamo Hrista gde kaže: „Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti“, mi zapravo čujemo milostivi poziv Boga Oca. Kad gledamo Hrista kako uzima decu u svoje naručje i blagosilja ih, svedoci smo Očeve nežnosti. Dok posmatramo Hrista koji prima grešnike, meša se i jede s njima, oprašta njihove grehe i dodirom čisti grozomorne gubavce, mi tada vidimo na delu poniznost i sažaljenje Očevo. Čak i kada gledamo našeg Gospoda kako visi na krstu, dok Mu krv lipti iz probodenog boka, krv kojom smo mi izmireni sa Bogom, ne smemo zaboraviti da „Bog bješe u Hristu, i svijet pomiri sa sobom“ (Karadžić). Zato apostol Pavle govori o crkvi „Gospoda i Boga koju steče krvlju svojom.“ (Dela 20,28)

Jevanđelje u Starom zavetu. – Jevanđelje Božje za koje je apostol Pavle, kako kaže, bio odvojen, bilo je Jevanđelje „koje je Bog unapred obećao preko svojih proroka u Svetim pismima“ (Rimlj. 1,2); bukvalno prevedeno, Jevanđelje koje je Bog ranije objavio, ili propovedao. Ovo nam govori da Stari zavet sadrži Jevanđelje i da je to Jevanđelje isto ono koje postoji i u Novom zavetu – jedno jedino Jevanđelje koje je apostol propovedao. Ako je to tako, onda ljudi ne bi trebalo da misle kako je čudno ako neko veruje u Stari zavet i poklanja mu jednako poštovanje kao i Novom zavetu.

Čitamo da je Bog „unapred objavio (propovedao) Jevanđelje Avramu, govoreći: u tebi će se blagosloviti svi neznabošci“ (Gal. 3,8 – eng. prev). Jevanđelje propovedano ljudima u vreme kada je Pavle živeo, bilo je isto Jevanđelje koje su slušali Izrailjci iz prastarog doba (vidi Jevrejima 4,2). Mojsije je pisao o Hristu i toliko toga jevanđeoskog se može naći u njegovim spisima, da onaj ko ne veruje to što je Mojsije napisao, ne može verovati ni u samog Hrista – Jovan 5,46.47. „Za njega svedoče svi proroci, da će njegovim imenom dobiti oproštaj grehova svako ko veruje u njega.“ (Dela 10,43)

Pavle je imao samo Stari zavet kada je išao u Solun „ ... i u toku tri subote propovedaše im iz Pisma, dajući im na znanje i izlažući da je trebalo da Hristos postrada i vaskrsne iz mrtvih“ (Dela 17,2.3) Timotije nije posedovao u svom detinjstvu i mladosti ništa drugo osim starozavetnih spisa, a apostol je upravo njemu pisao: „A ti ostani u onome što si naučio i u šta si uveren, znajući od koga si naučio i što iz malena znaš Sveta pisma, koja te mogu umudriti na spasenje verom u Hrista Isusa ( ...koja te mogu umudriti za spasenje, kroz veru koja je u Hristu Isusu – KJV)“ (2. Tim. 3,14.15)

Zato pristupajte Starom zavetu sa očekivanjem da ćete tu naći Hrista i Njegovu pravednost; tako ćete steći mudrost za spasenje. Ne zauzimajte strane razlikujući Mojsija i Pavla, Davida i Petra, suprotstavljajući Jeremiju i apostola Jakova, proroka Isaiju i Jovana Bogoslova.

Seme Davidovo. – Jevanđelje Božje je „o njegovom Sinu, po telu rođenom iz Davidovog potomstva („ ...o Sinu Božjem, Isusu Hristu Gospodu našem, koji je, što se tela tiče, načinjen od semena Davidovog“ – eng. prev)“ (Rimlj. 1,3). Čitajte istoriju o Davidu i kraljevima koji su bili njegovi potomci, odnosno Hristovi preci, i videćete da je zbog nasleđa svojih predaka, s ljudske strane posmatrano, Gospod bio u tako nepovoljnom položaju u kakvom niko i nikada neće biti. Mnogi od njih bili su otvoreni i surovi idolopoklonici. Iako okružen slabostima na ovaj način, Isus ipak „greha ne učini i prevara se ne nađe u ustima njegovim.“ (1. Petr. 2,22). Ovo treba da ohrabri sve one koji žive u najgorim životnim uslovima. To treba da dokaže da je sila Jevanđelja Božje milosti dovoljna za trijumf nad nasleđem.

Činjenica da je Isus načinjen od semena Davidovog ukazuje na to da je On legitiman naslednik Davidovog prestola. O prestolu Davidovom Gospod kaže: „Nego će tvrd (utvrđen – eng. prev) biti dom tvoj i carstvo tvoje dovijeka pred tobom, i prijesto će tvoj stajati dovijeka“ (2. Sam. 7,16). Davidovo carstvo, stoga, obuhvata sve ono što je kao nasleđe obećano Avramu, a to je ceo svet (vidi Rimlj. 4,13).

Anđeo je rekao o Isusu: „On će biti velik i zvaće se Sin Svevišnjega, i daće mu Gospod Bog presto njegovog oca Davida, te će vladati nad domom Jakovljevim doveka, i njegovom carstvu neće biti kraja.“ (Luka 1,32.33). Međutim, ove reči obuhvatale su i kletvu istog tog nasleđa i mučeničku smrt. „koji mjesto određene sebi radosti (zbog radosti koja Mu je određena – eng. prev), pretrplje krst, ne mareći za sramotu“ (Jevr. 12,2 – Karadžić). „Zato i Bog njega povisi, i darova mu ime koje je veće od svakoga imena.“ (Filiblj. 2,9 – Karadžić).

Isto je tako i sa nama; kroz mnoge nevolje nam valja ući u Nebesko carstvo. Oni koji se boje prekora, ili navode svoje nisko poreklo, odnosno nasleđene crte karaktera kao izgovor za svoje mane, neće ući u nebesko carstvo. Isus Hristos se spustio do najvećih dubina poniženja da bi svi koji su u tom ponoru mogli, ako to žele, da se zajedno s Njim uzdignu do najviših visina.

Sila vaskrsenja. – Iako je bio niskog porekla, Isus Hristos je „posvjedočen silno za sina Božijega Duhom svetinje po vaskrseniju iz mrtvijeh“ (Rimlj. 1,4 – Karadžić). Zar On nije bio Sin Božji i pre vaskrsenja? Zar to nije posvedočeno i ranije? Svakako! Sila vaskrsenja ispoljavala se u toku celog Njegovog života. Ako sve drugo izuzmemo, kada je Isus podizao mrtve, to je bio dokaz sile vaskrsenja, sile koja je bila u Njemu. Međutim, upravo je Njegovo vaskrsenje iz mrtvih otklonilo svaku sumnju koju su ljudi imali.

Nakon Svog vaskrsenja On sreće svoje učenike i kaže im: „meni je dana sva vlast na nebu i na zemlji“ (Mat. 28,18). Hristova smrt skrhala je sve nade koje su učenici polagali u Njega; ali, pošto im se „posle svoga stradanja mnogim dokazima pokazao kao živ, time što im se javljao četrdeset dana i govorio o carstvu Božijem“, dobili su dovoljno dokaza o Njegovoj sili.

Njihov jedini posao od tada bio je da svedoče za vaskrsenje i Njegovu silu. Ova sila meri se silom Duha svetinje , jer je od Duha to što je On podignut. Sila koja je ljudima podarena i koja ih posvećuje (čini svetima), ista je ona koja je Isusa podigla iz mrtvih. „Kako nam je njegova božanska sila darovala sve što služi životu i pobožnosti...“ (2. Petr. 1,3)

Poslušnost vere. – Pavle tvrdi da je on kroz Hrista primio milost i apostolstvo, da pozove sve narode na poslušnost koja je kroz veru. Prava vera je poslušnost. „Ovo je delo Božije, da verujete u onoga koga je on poslao“ (Jovan 6,29). Isus je rekao: „A što me zovete: Gospode, Gospode, a ne činite što govorim?“ (Luka 6,46). Ovo znači da je ispovedanje vere u Hrista, koje nije praćeno poslušnošću, bezvredno. „Tako je i vera, ako nema dela, sama po sebi mrtva“ (Jakov 2,17). „Kao što je, naime, telo bez duha mrtvo, tako je mrtva i vera bez dela“ (Jakov 2,26).

Čovek ne diše da bi dokazao kako je živ, već to čini zato što je živ. On živi dišući. Njegov dah je njegov život. Tako isto ni čovek ne može da čini dobra dela kako bi time prikazao da ima veru, već on čini dobra dela jer su ona neminovan rezultat vere. Čak je i Avram bio opravdan delima, ali u smislu da „Vidiš da je vera sarađivala sa njegovim delima, i vera je delima došla do svog ispunjenja. I ispuni se Pismo koje govori: ‘Poverova Avraam Bogu i uračuna mu se u pravednost’“ (Jakov 2,22.23)

Ljubazni Bogu (ljubljeni, ljubimci Božji). – Ovo je najutešnije uverenje koje je bilo dato „svima koji su u Rimu“. Koliko ih je samo koji požele da čuju anđela, baš njima upućenog iz oblaka slave, kako im govori: „Ljubljeni (ljubazni, mili) čoveče!“ Apostol Pavle pisao je pod neposrednim nadahnućem Svetog Duha i tako je direktno sa neba Rimljanima došla poruka ljubavi, kao što je to bilo u Danilovom slučaju. Gospod nije poimenično izdvojio nekoliko miljenika, već je objavio da su svi u Rimu ljubljeni (ljubimci) Božji.

Međutim, Bog ovde ne ukazuje poštovanje ljudskom JA, ili samo određenoj grupi ljudi. Ova poruka ljubavi jednako je upućena nama koliko i Rimljanima. Oni su bili „ljubazni Bogu (miljenici Božji)“ samo zato „jer Bogu tako omilje svijet da je i sina svojega jedinorodnoga dao, da nijedan koji ga vjeruje ne pogine, nego da ima život vječni“ (Jovan 3,16 – Karadžić). „Odavna mi se javljaše Gospod. Ljubim te ljubavlju vječnom, zato ti jednako činim milost.“ (Jer. 31,3). Ova večna ljubav prema čoveku se ne menja, iako ljudi zaboravljaju na nju; svima koji su se okrenuli od Njegove ljubavi i pali u svoj greh, On poručuje: „Iscijeliću otpad njihov, ljubiću ih drage volje.“ (Osija 14,4). „Ako smo neverni, on ostaje veran, jer ne može da se odrekne samoga sebe.“ (2. Tim. 2,13)

Pozvanima svetima. – Čitalac će primetiti da su reči „da budu“ u Rimljanima 1,7 (eng. prev: „Svima koji su u Rimu, pozvanima da budu sveti…“), zapravo prevodilački višak i da umesto „da budu sveti“, možemo doslovno čitati: „Pozvani sveti“ (kako i stoji u Čarnićevom i Vukovom prevodu – prim. prev). Bog zove sve ljude da budu sveti, a sve koji Ga prihvate, On naziva svecima. To je njihova titula. Ako Bog nekog naziva svecem, onda je on svetac.

Ove reči su upućene crkvi u Rimu, a ne Rimskoj crkvi (danas je to Rimokatolička crkva – prim. prev). Rimska crkva je oduvek bila u otpadništvu i imala paganski karakter. Ona je zloupotrebljavala reč „svetac“, sve dok taj izraz u njenom kalendaru nije postao sredstvo prekora. Nema većeg greha koji je Rim počinio od toga da se pravi razlika između „svetaca“ i običnih hrišćana, čime se praktično uvode dva različita standarda dobrote. Ovo je navelo ljude da misle kako radnici i domaćice nisu i ne mogu biti sveci, čime je istinska, svakodnevna pobožnost obezvređena, a uzdignuti „pobožno lenčarenje“ i samopravedna dela.

Međutim, Bog nema dvostruki standard pobožnosti i On svecima naziva sve verne ljude u Rimu, uglavnom siromašne i nepoznate. Bog isto tako i danas čini, iako ljudi drugačije rezonuju.

Prvih sedam stihova prvog poglavlja Rimljanima poslanice su pozdravi. Nijedno pismo lišeno nadahnuća ne bi moglo u svom pozdravnom delu da obuhvati toliko toga kao ova poslanica. Apostol je do te mere bio preplavljen Božjom ljubavlju da nije mogao da napiše pismo, a da još u pozdravu na početku ne iznese gotovo čitavo Jevanđelje. Narednih osam stihova dobro bi se moglo sažeti rečima „svima dužnik“, jer one izražavaju potpunu apostolovu posvećenost drugima. Hajde da ove stihove pažljivo pročitamo, ne zadovoljavajući se samo jednim čitanjem:

„Prvo zahvaljujem svome Bogu kroz Isusa Hrista za sve vas, što se o vašoj veri govori po svemu svetu. I Bog, kome svojim duhom služim u objavljivanju evanđelja o njegovom Sinu, svedok mi je da vas se neprestano sećam svagda u svojim molitvama, moleći se da bi mi jednom pošlo za rukom da Božijom voljom dođem k vama. Želim, naime, da vas vidim, da vam udelim kakav duhovni dar za vaše učvršćenje, odnosno, da među vama, s vama zajedno nađem utehu zajedničkom verom − vašom i mojom. Ne želim, braćo, da vam ostane nepoznato da sam mnogo puta stavio sebi u zadatak da dođem k vama, da imam kakav plod i među vama kao i među ostalim mnogobošcima, ali sam do sad uvek bio sprečen. Dužan sam Grcima i varvarima, mudrima i nerazumnima; tako sam voljan da objavim evanđelje i vama u Rimu.“ (Rimlj. 1,8-15)

Veliki kontrast. – U danima apostola Pavla, vera crkve u Rimu bila je na glasu u celom svetu. Vera znači poslušnost; jer se vera računa u pravdu, a Bog nikad ne smatra nešto pravednim ako ono uistinu to nije. Vera „kroz ljubav radi“ (Gal. 5,6). Taj rad je „delo vere“ (1. Sol. 1,3). Vera, takođe, znači poniznost, kako je objašnjeno rečima proroka: „Gle, ko se ponosi, njegova duša nije prava u njemu; a pravednik će od vjere svoje živ biti.“ (Avakum 2,4). Čestit čovek je pravedan čovek: onaj ko se ponosi nije čestit niti pravedan; jer pravedna osoba je takva zbog svoje vere; stoga, samo neko čija duša nema ponosa, može da ima veru. Dakle, braća u Rimu, u Pavlovim danima, bila su ponizna.

Danas je daleko drugačije. Katolički Times objavio je jedan slučaj, 15. juna, 1894. godine. Papa je rekao: „Mi dajemo pravo biskupima sirijskog obreda da učestvuju na sastanku sinoda u Mosulu“, uz komentar o „odanom potčinjavanju“ ovih biskupa, odobrivši izbor novog patrijarha (sirijske katoličke crkve), na osnovu „našeg apostolskog autoriteta“, kako se papa izrazio. Jedan anglikanski časopis sa iznenađenjem je prokomentarisao: „Da li je ovde reč o dobrovoljnom ujedinjenju dve ravnopravne crkve, ili se, pak, radi o potčinjavanju jedne crkve onoj drugoj, to jest njenoj vrhovnoj kraljevskoj glavi?“ Na ovo Catholic Times odgovara: „Ne radi se o dobrovoljnom ujedinjenju dve ravnopravne crkve, već o potčinjavanju jednom vrhovnom poglavaru i monarhu… “ Našim braniteljima anglikanske vere mi poručujemo: „Vi niste iznenađeni ovim. Vi dobro znate šta Rim zahteva i šta je oduvek zahtevao – poslušnost. Ovaj zahtev odnosi se sada na ceo svet, u većoj meri nego ikad ranije.“

Takav zahtev, međutim, nije se stavljao pred svet u vreme apostola Pavla. Onda je postojala crkva u Rimu; sada je tamo Rimska crkva. Crkva u Rimu bila je poznata po svojoj poniznosti i poslušnosti Bogu. Rimska crkva, s druge strane, poznata je po svojoj nadmenosti, prisvajanju božanskog autoriteta i zahtevu da se poslušnost njoj ukazuje.

Neprestana molitva. – Apostol podstiče Solunjane da se „mole Bogu bez prestanka“ (1. Sol. 5,18 – Karadžić). On nije tražio od drugih da čine nešto što on sam nije činio, jer je upravo Rimljanima rekao da ih bez prestanka („svagda“ – prim. prev) pominje u svojim molitvama. Ne treba, naravno, misliti da je apostol svesno i sve vreme mislio samo na braću u Rimu, jer u tom slučaju ne bi bio u stanju da misli ni o čem drugom. Niko ne može svesno biti na molitvi u svakom trenu, ali svako može da produžuje „trenutke molitve“, ili, kako kaže jedan drugi prevod (Young translates), da „istrajava u molitvi.“ (Rimlj. 12,2)

Ovo je u skladu sa rečima Spasitelja, „kako treba svagda da se mole i da ne malaksavaju“ (Luka 18,1). U priči koja potom sledi, nepravedni sudija žali se na siromašnu udovicu koja mu „jednako“ dolazi. Ovo je ilustracija neprestane molitve. Ne u smislu da treba biti svakog trena u svesnoj molitvi, jer bi tada važne dužnosti ostale neizvršene, već da se ne umorimo od molitve.

Čovek molitve. – To je bio Pavle. On je pominjao Rimljane u svim svojim molitvama. Korinćanima je pisao: „Zahvaljujem svagda Bogu svojemu za vas“ (1. Kor. 1,4 – Karadžić); Kološanima: „Zahvaljujemo Bogu i Ocu Gospoda našega Isusa Hrista moleći se svagda za vas“ (Kol. 1,3). Sa još više saosećanja on piše Filibljanima: „Zahvaljujem svom Bogu kad god vas se setim, svagda u svakoj svojoj molitvi moleći se za sve vas s radošću“ (Filib. 1,3.4). Takođe, Solunjanima: „Zahvaljujemo Bogu svagda za sve vas pominjući vas u svojim molitvama, sećajući se neprestano dela vaše vere“, itd. (1. Sol. 1,2.3). Dalje: „Noću i danju najusrdnije se molimo da vidimo vaše lice i da usavršimo ono što vašoj veri nedostaje“ (1. Sol. 3,10). Svom dragom sinu u veri on piše: „Zahvalan sam Bogu kome služim od predaka svojih s čistom savešću, što te se neprestano sećam u svojim molitvama noć i dan.“ (2. Tim. 1,3)

Radujte se svagda. – Tajna ove radosti je „neprestana molitva“ – Vidi 1. Solunjanima 5,17.18. Apostol Pavle se toliko molio za druge da prosto nije imao vremena da brine za sebe. Nikada nije video Rimljane, pa ipak se podjednako iskreno molio za njih kao i za crkve koje je on osnovao. Prepričavajući svoje pregalaštvo i doživljene patnje, on dodaje da je ono što ga posebno opterećuje „preko svega toga što svakodnevno navaljuje na (njega), briga za sve crkve.“ (2. Kor. 11,28)

„Kao ožalošćeni ali uvek radosni.“ (2. Kor. 6,10) – On je ispunio zakon Hristov noseći bremena (terete) drugih. Zato je i mogao da se ponosi i hvali krstom Gospoda našega Isusa Hrista. Hristos je patio na krstu zbog drugih, ali to je bilo „za radost koja Mu je unapred bila određena“ (Jevrejima 12,2 – eng. prev). Oni koji su potpuno posvećeni drugima, dele radost sa svojim Gospodarom i mogu da se raduju u Njemu.

„Uspešan put“. – Pavle se iskreno molio da ima uspešan put i Božju pomoć kako bi stigao u Rim. Čitajte dvadeset sedmo poglavlje Dela apostolskih i shvatićete o kakvom se putovanju radilo. Mnogi bi rekli da to nije bilo uspešno putovanje. Ipak, ne čujemo nikakve pritužbe s Pavlove strane; ko može reći da on nije imao uspešno putovanje? „A znamo da onima koji ljube Boga sve ide na dobro“, te je zato to putovanje moralo da bude uspešno. Za nas je dobro da razmotrimo ove stvari.

Mi smo skloni da stvari gledamo sa pogrešne strane. Kada naučimo da ih sagledavamo tako kako ih Bog posmatra, uvidećemo da stvari koje smo ocenjivali kao katastrofalne, zapravo predstavljaju uspeh. Koliko oplakivanje bismo samo izbegli kada bismo se uvek sećali da Bog daleko bolje od nas zna kako treba odgovoriti na naše molitve!

Duhovni darovi. – Izašavši na visinu, Isus je zaplenio plen i razdelio darove ljudima (vidi Efescima 4,8). To su bili darovi Duha, jer je On rekao: „Dobro je za vas da ja odem. Jer ako ne odem, pomagač − utešitelj neće doći do vas; ako pak odem, poslaću vam ga“ (Jovan 16,7). A na dan Pedesetnice Petar je rekao: „Ovoga Isusa je Bog vaskrsao, čemu smo mi svi svedoci. Podignut tako Božijom desnicom on je primio od Oca obećanog Duha Svetoga i izlio ovo što gledate i slušate.“ (Dela 2,32.33)

Ovi darovi opisani su na sledeći način:

„Ima razlike u dodeljivanju blagodatnih darova, ali je Duh isti. Ima razlike i u službama, ali je Gospod isti. Ima razlike i u dejstvu sila (i svako može raditi nešto drugo – neki eng. prevodi), ali je isti Bog koji čini sve u svima. A svakome se daje da se na njemu pokaže Duh na korist. Jednome se, naime, Duhom daje reč mudrosti, a drugome − po istom Duhu − reč znanja, i drugome vera u istom Duhu, i drugome blagodatni dar isceljivanja u jednom Duhu, i drugome da čini čuda, i drugome proroštva, i drugome da razlikuje duhove, drugome različiti jezici, a drugome da tumači jezike. A sve ovo čini jedan i isti Duh, koji razdeljuje svakome kako hoće.“ (1. Kor. 12,4-11)

Utvrđeni duhovnim darovima. – „A u svakome se pojavljuje Duh na korist.“ Šta je tu korist?

„Da se sveti usavrše, da se nauče da služe, da se telo Hristovo (crkva) prosvetli i uzraste, dok svi ne stignemo do jedinstva u veri i poznanja Sina Božjeg, do savršenog čoveka, do one visine za koju je mera punina Hristovog stasa.“ (Efes. 4,12.13 – eng. prevodi: King James i Contemprary English Version)

Darovi Duha obavezno dolaze sa Duhom. Čim su primili Svetog Duha, kako je obećano, prvi učenici dobili su i darove. Jedan od njih, govorenje različitih jezika, ispoljio se tog istog dana. Sledi da je odsustvo svakog vidljivog ispoljavanja duhovnih darova u crkvi, dokaz odsustva punine samog Duha. Ovo je tajna slabosti crkve i velike deobe (nesloge) koja postoji unutar nje. Duhovni darovi utvrđuju crkvu; stoga crkva koja nema ove darove ne može biti utvrđena.

Ko može imati ove darove? Svako ko ih zatraži sa iskrenom željom (vidi Luka 11,13). Duh je već izliven, a Bog nikada nije opozvao Svoj dar; samo je potrebno da ga hrišćani zatraže i prime.

Dužnik sam. – To je bila glavna nota Pavlovog života, ali i tajna njegovog uspeha. Danas čujemo ljude kako govore: „Svet mi duguje uslove za život.“ Pavle je, međutim, smatrao da on duguje sebe svetu. Za svoju službu, pak, od sveta nije dobio ništa osim ožiljaka od biča i zlostavljanje. Čak i ono što mu je svet dao, pre no što ga je Hristos pronašao, pokazalo se kao potpuni gubitak. Ali Isus ga je pronašao i dao mu Sebe samog, tako da je Pavle mogao da kaže: „Ja sam s Hristom raspet na krstu. Tako ne živim više ja, nego Hristos živi u meni. A što sad živim u telu, živim verom u Sina Božijeg, koji me je zavoleo i sebe predao za mene.“ (Gal. 2,19.20)

Kako je Hristov život bio njegov život, i s obzirom na to da je Hristos dao Sebe svetu, Pavle neizostavno postaje dužnik celom svetu. To je slučaj i sa svakim ko postane sluga Gospodnji. „David je, naime, poslužio svome naraštaju i po Božijoj volji umro, bio je pridodat svojim očevima i video je truljenje“ (Dela 13,36). „Nego koji hoće među vama da bude velik, neka vam služi, i koji hoće da bude među vama prvi, neka vam bude sluga; kao što Sin čovečiji nije došao da mu služe, nego da posluži i da život svoj da kao otkup za mnoge.“ (Mat. 20,26-28)

Lični rad. – Jedna suluda ideja danas preovlađuje, a to je da običan (svakodnevan) rad unižava, posebno propovednika Jevanđelja. Krivica nije samo na propovednicima, nego velikim delom i na bezumnim ljudima oko njih. Oni misle da propovednik uvek mora da bude doteran i da nipošto ne sme da prlja svoje ruke običnim manuelnim radom. Takve ideje nikada nisu proisticale iz Biblije. Sam Hristos bio je drvodelja, dok bi mnogi takozvani Njegovi sledbenici danas bili šokirani kada bi videli propovednika kako struže i teše drva, ili kopa zemlju i obrađuje baštu.

Jedno potpuno lažno dostojanstvo sasvim preovlađuje, a ono je do krajnosti u suprotnosti s duhom Jevanđelja. Pavle se nije stideo, niti bojao rada. On nije tek ponekad radio fizičke poslove, već dan za danom, dok je istovremeno bio aktivan u propovedanju (vidi Dela 18,3,4). On kaže: „Sami znate da su ove moje ruke poslužile mojim potrebama i potrebama mojih saradnika“ (Dela 20,34). On se obraćao vođama crkve, kada je rekao: „Sve vam pokazah da se tako valja truditi i pomagati nemoćnima, i opominjati se riječi Gospoda Isusa koju on reče: mnogo je blaženije davati negoli uzimati.“ (Dela 20,35 – Karadžić)

Pavle oklevetan. – Na drugoj Međunarodnoj konvenciji Studentskog volonterskog pokreta za strane misije, glavna tema jedne večeri bila je: „Pavle, veliki misionar“. Govornik je rekao da je „Pavle imao dar da napravi podelu posla, tako da nije morao on lično mnogo da se angažuje.“ To je budalasta i naopaka ideja, saopštena mladim ljudima koji su se dobrovoljno prijavili za misionarski rad. Pre svega, radi se o krajnjoj neistini i moglo bi se tumačiti svakojako, samo ne kao kompliment apostolu.

U nastavku onoga što je gore citirano, čitamo sledeće: „Niti smo kod ikoga badava jeli hleb, nego smo u trudu i naporu radili noć i dan − da ne budemo na teret nikom od vas“ (2. Sol. 3,8). „A ja ću najradije sve potrošiti i sam se istrošiti za vaše duše“ (2. Kor. 12,15). „Jesu li Hristovi služitelji? Kao bezumnik govorim, i ja sam još više; više sam se trudio, više sam bio u tamnicama, bio sam bijen previše, u smrtnim opasnostima mnogo puta“ (2. Kor. 11,23). „Ali blagodaću Božijom ja sam ono što sam, i njegova blagodat, koja se izlila na mene, ne osta bez ploda, nego se potrudih (radih – izraz sadrži i fizički aspekt rada – prim. prev) više od svih njih, ali ne ja, nego blagodat Božija sa mnom.“ (1. Kor. 15,10)

Milost Hristova pokazala se u službi za druge. Hristovo saosećanje navelo Ga je da Sebe da za nas i da preuzme obličje i stanje sluge. Zato će onaj ko poseduje najviše od milosti Hristove, najviše i raditi. On neće izbegavati posao, čak ako bi to bila i najponiznija vrsta rada. Hristos se radi čoveka spustio do najvećih dubina; stoga, onaj ko misli da mu je ma kakav posao ispod časti, stavlja sebe u suviše visok položaj da bi se družio s Hristom.

Sloboda Jevanđelja. – Sloboda Jevanđelja je ona sloboda koju Gospod daje ljudima putem Jevanđelja. To je izraz Njegovog poimanja slobode – slobode koja se vidi u prirodi i svim delima Njegovih ruku. To je sloboda vetra koji duva gde hoće; to je sloboda cveća, posvuda rasutog po šumama i livadama; sloboda ptice kad se nesputano vine u nebesa; sloboda sunčevog zraka koji se igra sa oblacima i nestašno viri iza planinskih vrhova, i nebeskih tela kad nečujno klize svojom putanjom kroz beskrajni svemir. To je sloboda koja potiče od velikog Tvorca i prožima sva Njegova dela.

Okusi slobodu već sada. – Greh je proizveo ograničenja, teskobu i skučenost, povukao granice i učinio da čovek bude škrt i oskudan. Ali greh se mora ukloniti i tada će savršena sloboda biti ponovo uspostavljena u svakom deliću svega stvorenog. Čak i sada se ta sloboda može okusiti ako se greh ukloni iz srca. Uživanje ove slobode u večnosti, slavna je privilegija, već sada ponuđena svim ljudima kroz Jevanđelje. Ko može propustiti takvu priliku, ako kaže da ljubi slobodu?

Ovim smo pokrili uvod u glavni sadržaj poslanice. Prvih sedam stihova su pozdravne reči. Narednih osam tiču se ličnog odnosa između apostola i braće u Rimu, a petnaesti stih je spona između uvodnog i doktrinalnog dela poslanice.

Neka čitalac pažljivo razmotri ove stihove i lako će razumeti da nije reč o proizvoljnoj podeli, već da se ove celine jasno izdvajaju. Kada se u čitanju nekog poglavlja jasno uoče određene tematske celine koje to poglavlje sadrži, kada se zapaža prelaz s jednog predmeta na drugi, iznenađujuće je do koje mere to olakšava poimanje i pamćenje celine konteksta. Razlog zbog kojeg se toliko mnogo ljudi s teškoćom priseća onog što su čitali u Bibliji, leži u tome što oni pokušavaju da iz pamćenja prizovu suviše velike celine, propuštajući da posebnu pažnju obrate na detalje.

Izrazivši svoju želju da se susretne sa braćom Rimljanima, apostol je sebe nazvao dužnikom i Grcima, i divljacima, i mudrima, i nerazumnima; zato je bio spreman da propoveda Jevanđelje čak i u Rimu, metropoli sveta. Petnaesti stih i izraz „propovedati Jevanđelje“, daju osnovni ton celoj poslanici, jer sa ovog mesta apostol prirodno prelazi na svoju glavnu temu. Shodno rečenom, čitamo sledeće stihove.

Definicija Jevanđelja. –

„Ja se, naime, ne stidim evanđelja, jer je ono sila Božija na spasenje svakome ko u njega veruje, prvo Judejinu, a i Grku. Jer se u njemu otkriva pravednost Božija, iz vere u veru, kao što je napisano: „Pravednik će živeti od vere.“ (Rimljanima 1,16.17)

Ne stidim se. – Ne postoji ni jedan razlog da se ma ko stidi Jevanđelja. Ipak, mnogi su ga se postideli ili ga se stide. Ima mnogo onih koji se toliko stide Jevanđelja da ne mogu ni da zamisle da se toliko ponize i priznaju ga; mnogi drugi, pak, koji su se formalno deklarisali kao njegove pristalice, stide se da ga obznanjuju. Šta je uzrok ovom stidu? To je zato što oni ne znaju šta je, zapravo, Jevanđelje. Niko ko zaista zna šta ono predstavlja, neće se stideti Jevanđelja ili nekog njegovog dela.

Žudnja za moći. – Nema ništa za čim čovek više žudi od moći. To je želja koju je sam Tvorac usadio u čoveka. Nažalost, đavo je prevario veći deo čovečanstva i naveo ga da moć traži na pogrešan način. Takvi misle da se ona može dobiti posedovanjem bogatstva ili političkog položaja i zato grabe ne bi li obezbedili ova sredstva. Međutim, ovo ne donosi onu moć za kojom postoji Bogom stvorena žudnja u čoveku. To se dokazuje činjenicom da ova vrsta ljudi nije zadovoljna.

Ni jedan čovek nije doživeo potpuno zadovoljstvo onom moći koja dolazi od bogatstva ili položaja. Što više imaju, to više žele. Niko u tome ne nalazi baš ono što je mislio da će naći; zato grabi da ima još više, misleći da će nakon toga uspeti da zadovolji želju svoga srca, ali uzalud. Hristos je „Čežnja svih naroda,“ jedini izvor potpunog zadovoljstva, jer je On otelovljenje sveukupne istinske moći koja postoji u univerzumu – Božje moći (vidi 1. Kor. 1,24: „Hrist, kao Božija sila i Božija mudrost.“)

Moć znanja. – Obično se kaže da je znanje moć. To je uslovno tačno. Ako uzmemo u obzir ono što kaže pesnik: „čoveku je čovek pravi nauk (udžbenik)“, onda je takvo znanje sve osim sile. Čovek nije ništa do slabost i grešnost. Svi ljudi znaju da su grešnici, da čine stvari koje nisu ispravne i njihovo znanje ne daje im nikakvu silu da promene moralni pravac svog života. Možete reći jednom čoveku sve njegove greške, i ako mu ne kažete ništa više od toga, samo ste ga oslabili, umesto da ga ojačate.

Onaj, međutim, ko zajedno s apostolom Pavlom kaže da ne zna ništa „osim Hrista Isusa i to raspetoga“ (vidi 1. Kor. 2,2), ima znanje koje je sila. „A ovo je večni život, da poznaju tebe, jedinoga pravoga Boga, i Isusa Hrista koga si poslao“ (Jovan 17,3). Poznavati Hrista znači poznavati silu Njegovog beskrajnog života. Zbog nedostatka ovog znanja ljudi propadaju (ginu, vidi Osija 4,6). Ali, kako je Isus sila Božja, sasvim je ispravno reći da je sila (moć) jedino što čoveku treba; a jedina prava sila, Božja sila, otkrivena je u Jevanđelju.

Slava sile. – Svaki čovek uzdiže moć. Gde god je ona ispoljena, uvek će se naći neko ko će joj iskazati divljenje. Nema nikog ko se ne bi divio i hvalio moć ispoljenu na neki način. Jaki mišići izazivaju divljenje i pohvalu, bilo da se radi o čoveku ili životinji. Moćna mašina koja s lakoćom pokreće ogroman teret, uvek izaziva pažnju i ljudi odaju počast njenom konstruktoru. Čoveku koji je bogat i čiji novac kontroliše službu hiljade ljudi, uvek se dive i veličaju ga, bez obzira na to kako je on taj novac zaradio. Čovek plemenitog porekla i uzvišenog položaja, ili kralj velike nacije, ima mnoštvo sledbenika koji aplaudiraju njegovoj moći. Ljudi čeznu da budu bliski sa nekim od takvih moćnika, jer bi iz te veze i sami ušićarili nešto od tog dostojanstva, iako sila nije prenosiva kategorija.

Međutim, sva je moć zemaljska samo slabost i kratkoga veka, dok je Božja sila jedino večna. Jevanđelje je sila i kada bi ga ljudi tako razumeli i raspoznali, niko ga se ne bi stideo. Pavle kaže: „A ja sam daleko od toga da se hvalim ičim drugim sem krstom Gospoda našega Isusa Hrista“ (Gal. 6,14). Razlog za ovo je taj što je krst sila Božja (1. Kor. 1,18). Božja sila, kako god da se iskazuje, slavna je, a ne sramotna.

Hristos se nije stideo. – O Hristu čitamo: „Jer i onaj koji osvećuje i oni koji se osvećuju − svi su od jednoga; zbog toga se ne stidi da ih naziva svojom braćom“ (Jevr. 2,11). „Zato se Bog ne stidi njih, niti se stidi da se naziva njihovim Bogom; jer im je pripremio grad“ (Jevr. 11,16). I zaista, ako se Gospod ne stidi da bude nazvan bratom jadnih, slabih i grešnih smrtnika, čovek nema baš nikakav razlog da se postidi Njega. „Vidite kakvu nam je ljubav dao Otac − da se nazovemo deca Božija“ (1. Jov. 3,1). Stideti se Jevanđelja Hristovog! Ima li goreg primera samouzdizanja iznad Boga? Jer, stideti se Hristovog Jevanđelja koje je sila Božja, to znači da čovek koji tako oseća zaista sebe smatra uzvišenijim od Boga, i da mu je ispod časti da se udruži sa Gospodom.

„Da stidim se Hrista?
A da l‘ ko vide
Da večeri se zvezda stide?!
On božanski uvek izliva zrak
Na duše kojima preti mrak.

Da stidim se Hrista?
A da l‘ ko vide
Da ponoći se podneva stide?
On, zvezda Danica, razagna tminu
Kada u mojoj duši sinu!“

Spaseni verom. – Jevanđelje je sila Božja na spasenje svakome ko u njega veruje. „Jer ste blagodaću spaseni kroz vjeru (posredstvom vere – Čarnić); i to nije od vas, dar je Božji“ (Efes. 2,8). „Ko poveruje i krsti se − biće spasen“ (Marko 16,16). „A svima, koji ga primiše, dade moć da postanu (da budu – Karadžić) deca Božija, − onima što veruju u njegovo ime“ (Jovan 1,12). „Jer srcem se veruje za pravednost“ (Rimlj. 10,10). „Ovo je delo Božije, da verujete u onoga koga je on poslao“ (Jovan 6,29). Vera radi.

Nedostajalo bi vremena kada bi se potanko govorilo o onima „koji verom pobediše carstva, izvršiše pravednost, postigoše obećanja… ojačaše od nemoći“ itd, (Jevr. 11,33.34 – kombinovano Čarnić-Karadžić). Neko će reći:

„Ne vidim kako je moguće da neko bude učinjen pravednim, samo tako što veruje.“ Nije bitno šta ti vidiš, ili ne vidiš; ne spasavaš se na osnovu toga što vidiš; nisi spasen gledanjem, nego verom. Nije neophodno da vidiš kako je to ostvareno, jer je Gospod onaj ko vrši delo spasenja. Hristos boravi u srcu posredstvom vere (Efes. 3,17); i kako je On naša pravednost, „On, takođe, posta i moje spasenje“ (Isaija 12,2 eng. prev). Spasenje verom biće još određenije ilustrovano, kako budemo napredovali u ovoj našoj studiji, jer je Poslanica Rimljanima u potpunosti posvećena ovom predmetu.

Najpre Jevrejima. – Kada je Petar, na molbu Kornelija, rimskog centuriona, i na zapovest Božju, otišao u Cezariju (Ćesarija u Vukovom prevodu – prim. prev) da propoveda Jevanđelje neznabošcima, njegove prve reči, nakon što je čuo Kornelijevo iskustvo, bile su „zaista uviđam da Bog ne gleda ko je ko, nego mu je u svakom narodu dobrodošao (nego svakog prihvata – eng. prev) ko se njega boji i tvori pravdu.“ (Dela 10,34.35)

To je bio prvi put da je Petar shvatio ovu istinu koja nije od tog trenutka počela da važi. To je bila istina toliko dugo koliko Bog postoji. Bog nikada ne izabira jedne na račun drugih. Mudrost koja odozgo dolazi „nema pristrasnosti (eng prev; „bez hatera“ – Karadžićev prevod)“ (Jakov 3,17). Tačno je da su Jevreji kao nacija bili čudesno privilegovani s Božje strane. Međutim, oni su izgubili sve svoje privilegije, upravo zato što su poverovali da ih voli više nego bilo koga drugog, pa su postali isključivi. Kroz celu njihovu istoriju vidimo kako Bog pokušava da ih navede na zaključak da je to što im je On dao, zapravo namenjeno celom svetu i da oni moraju poverene im privilegije i svetlost da prenesu na druge.

Slučajevi Nemana Sirijca, kao i Ninevljana kojima je bio poslat Jona, samo su neki među mnogim primerima na kojima je Bog pokazivao Jevrejima da On ne gleda ko je ko.

Zašto je onda Jevanđelje „najpre Jevrejima“ propovedano? Jednostavno, zato što su Jevreji bili najbliži. Hristos je razapet u Jerusalimu. Tu je On poverio svojim učenicima da propovedaju Jevanđelje. Prilikom svog vaznesenja, poručio je: „Bićete moji svedoci kako u Jerusalimu tako i po svoj Judeji, i Samariji, i sve do kraja zemlje“ (Dela 1,8). Najprirodnije je bilo da oni otpočnu svoj posao propovedanja Jevanđelja u najbližem mestu i u najbližem narodu. Ovo je tajna svakog misionskog rada. Onaj ko ne vrši jevanđeoski rad u svojoj kući, neće moći nigde to da čini i uzalud ide u strane zemlje.

Pravednost Božja. – Gospod kaže:

„Podignite k nebu oči svoje i pogledajte dolje na zemlju; jer će nebesa iščeznuti kao dim i zemlja će kao haljina ovetšati, i koji na njoj žive pomrijeće također; a spasenje će moje ostati dovijeka, a pravde moje neće nestati. Poslušajte me koji znate pravdu, narode, kojemu je u srcu zakon moj“ (Is. 51,6.7). „Jezik će moj kazivati riječ tvoju, jer su sve zapovijesti tvoje pravedne (jer su sve zapovesti tvoje pravda/pravednost – eng. prev).“ (Psalam 119,172)

Dakle, pravednost Božja je Njegov zakon. Neka niko to ne zaboravi! Izraz „pravednost Božja“ često se pominje u Rimljanima poslanici i mnogo je zabune stvoreno, kao posledica svakojakih i proizvoljnih definicija ovog pojma. Ako prihvatimo definiciju koja je data u Bibliji i čvrsto se nje držimo, to će u velikoj meri pojednostaviti stvari. Pravednost Božja je Njegov savršeni zakon.

Pravednost i život. – Međutim, Deset zapovesti, bilo da su uklesane na kamenim pločama ili zapisane u knjizi, samo su iskazi o Božjoj pravednosti. Pravednost je ispravno postupanje. Ona je aktivna. Božja pravednost je Njegovo ispravno postupanje, način kako On postupa. Kako su svi Njegovi postupci pravedni, sledi da Božja pravednost nije ništa drugo do Božji život. Pisani zakon nije delo, već samo opis dela. On je slika Božjeg karaktera.

Božji život i Njegov karakter mogu se videti u životu Isusa Hrista, u čijem je srcu bio Zakon Božji. Nema pravednosti bez činjenja; a kako niko nije dobar osim Boga, proizilazi da nema pravednosti osim u životu Božjem. Pravednost i Božji život su jedno te isto.

Pravednost u Jevanđelju. – „Jer se u njemu otkriva pravednost Božija“ Gde? U Jevanđelju. Zapamtite da je pravednost Božja Njegov savršeni Zakon, čiji su izraz Deset zapovesti. Nema sukoba između Zakona i Jevanđelja. U stvarnosti ne postoje dve razdvojene celine – Zakon i Jevanđelje. Pravi Božji Zakon jeste Jevanđelje; jer je Zakon Božji život, a mi smo „spaseni Njegovim životom“ (vidi Rimlj. 5,10). Jevanđelje objavljuje Božji pravedni Zakon, jer Jevanđelje ima Zakon u sebi. Ne može biti Jevanđelja bez Zakona. Ko god krši ili ignoriše Zakon Božji, taj nema ni osnovno razumevanje Jevanđelja.

Prvi uvid. – Isus je rekao da će Sveti Duh osvedočiti (Jovan 16,8 – eng. prev) svet u greh i u pravednost. To predstavlja otkrivenje Božje pravednosti u Jevanđelju. „Gde nema zakona nema ni prestupa“ (Rimlj. 4,15). Greh se može spoznati samo posredstvom Zakona (Rimlj. 7,7). Odatle sledi da Duh daje osvedočenje u greh, otkrivajući Božji Zakon. Prvi uvid u Božju pravednost čini da čovek oseti svoju grešnost, kao što osećamo svoju sićušnost dok zurimo u ogroman planinski masiv. Kao da se gorostas uzdiže nad nama, tako doživljavamo Božju pravednost koja je „poput velikih planina“ (Psalam 36,6 – eng. prev) i postaje sve veća što više u nju gledamo. Zato svako ko neprekidno gleda u pravednost Božju, mora neprekidno da priznaje svoju grešnost.

Drugi, dublji uvid. – Isus Hristos je pravednost Božja. „Jer Bog ne posla sina svojega na svijet da sudi svijetu, nego da se svijet spase kroza nj“ (Jovan 3,17). Bog nam ne otkriva svoju pravednost u Jevanđelju da bi nas zbog naše nepravednosti nagnao da se sakrijemo i ustuknemo pred Njim. On to čini da bismo je mi uzeli i živeli kroz nju. Mi smo nepravedni i Bog želi da mi to shvatimo, kako bi nas odobrovoljio da primimo Njegovu savršenu pravednost. To je izražavanje ljubavi; jer je Njegova pravednost Zakon, a Zakon je ljubav. (1. Jov. 5,3)

„Ako ispovedamo svoje grehe, on je veran i pravedan − da nam oprosti grehe i očisti nas od svake nepravednosti“ (1. Jov. 1,9). Ako odbijamo Božji Zakon i nalazimo mu mane kada nam on biva otkriven kroz propovedanje Jevanđelja i to samo zato što osuđuje naš način života, mi zapravo time kažemo da ne želimo da Bog usadi svoju pravednost u nas.

Živeti verom. – „Kao što je napisano: ‘Pravednik će živeti od vere.’“ (Rimlj. 1,16). Hristos je „život naš“ (Kol. 3,4). Mi smo „spaseni njegovim životom“ (Rimljanima 5,10 – Čarnić; u Vukovom prevodu stoji: „mnogo ćemo se većma spasti u životu njegovu“ – prim. prev). Mi verom primamo Isusa Hrista i On putem vere boravi u našem srcu (Efescima 3.17). Boraveći u našem srcu, On postaje naš život, jer iz srca izlazi život. (Priče 4,23)

Sada dolaze reči: „Kako ste, dakle, primili Gospoda Hrista Isusa, tako u njemu živite (hodajte – eng. prev), ukorenjeni i nazidani na njemu (u njemu – grčki original, Karadžić), utvrđeni u veri“ (Kološ. 2,6.7). Ako Ga primismo verom, i živimo u Njemu kao što Ga primismo, onda ćemo da „po vjeri živimo a ne po gledanju.“ (2 Kor. 5,7)

„Iz vere u veru“ („Od vere do vere“ – eng. prev). – Ovaj naizgled težak deo teksta koji je bio predmet mnogih sporova, u stvari je veoma jednostavan kada dopustimo Pismu da ga ono samo objašnjava. U Jevanđelju se „otkriva pravednost Božija, iz vere u veru, kao što je napisano: ‘Pravednik će živeti od vere’.“ Pravednik je onaj ko je pravedan.

Čitalac primećuje da neki (engleski – prim. prev) prevodi 1. Jovanove 1,9 sadrže reč „righteous“ [rajčs], dok King James [King Džejms] verzija kaže „just“ [džast]. Oboje je tačno. Božji život je pravednost; On želi da i naš život takođe bude pravednost i zato nam nudi Svoj sopstveni život. Ovaj život postaje naš pomoću vere. Kao što fizički živimo disanjem, tako i duhovno moramo živeti verom; sav naš život treba da bude duhovan. Vera je životni dah za jednog hrišćanina. Tako, kao što u fizičkom smislu živimo od daha do daha, u duhovnom smislu moramo da živimo od vere do vere.

U jednom trenu možemo živeti samo jednim dahom; takođe, duhovno možemo živeti samo sadašnjom verom. Ako živimo životom svesne zavisnosti od Boga (svesnog oslanjanja na Boga), Njegova pravednost biće naša, jer ćemo je neprestano udisati. Vera nam donosi snagu, jer oni koji su je primenjivali, „ojačaše od nemoći.“ (Jevr. 11,34)

O onima koji prihvataju otkrivenje Božje pravednosti „iz vere u veru (od vere do vere)“, rečeno je: „Oni idu iz snage u snagu; svaki od njih se pred Bogom u Sionu pojavljuje.“ (Psalam 84,7 – eng. prev)

Ne zaboravimo da se iz samih reči Biblije moramo naučiti. Svaka prava pomoć koju neki učitelj može da pruži onome ko proučava Bibliju, sastoji se u tome da mu pokaže kako da bistrije upravi svoj um na neki određeni tekst iz Svetih spisa. Dakle, kao prvo, čitaj tekst više puta. Ne čini to u žurbi, već pažljivo, obraćajući punu pažnju na svaki detalj jednog iskaza. Ne gubi ni trenutak vremena na pretpostavke o mogućem značenju onoga što si pročitao. Samo je jedno gore od nagađanja o tome šta bi neki tekst iz Spisa mogao da znači – prihvatanje tuđeg nagađanja. Niko ne može da zna nešto više o Svetom pismu od samog Svetog pisma; ono je jednako voljno da ispriča svoju priču svakome ponaosob.

Pobliže ispitajte tekst. – Proveravaj ga iznova i iznova, uvek sa dubokim poštovanjem i u molitvenom duhu, kako bi ti se sam otkrio. Ne budi obeshrabren ako iz prvog pokušaja ne sagledaš ono što se u tekstu krije. Zapamti da je to Božja reč i da je beskrajna u svojoj dubini, te da nikad nećeš moći potpuno da je iscrpeš. Kad naiđeš na težak deo, vrati se malo unazad i razmotri to isto mesto u vezi sa onim što mu prethodi. Nemoj misliti da ćeš ikad razumeti puno značenje nekog teksta odvojeno od celine koju on gradi sa drugim stihovima. Stalnim vraćanjem na reči određenog teksta, kako bi bio siguran da tačno znaš šta one kažu, uskoro ćeš ih imati trajno zapisane u svom umu; tada počinješ da žnješ nešto izobilnih plodova pravog biblijskog proučavanja; jer kad se ne budeš nadao, iz tih reči zasjaće nova svetlost, a preko njih, i iz drugih tekstova koje budeš čitao.

Pravednost suda. – Rimljanima 1,18-20:

„Gnev Božiji pak otkriva se sa neba na svaku bezbožnost i nepravednost ljudi, koji nepravednošću zadržavaju istinu (drže istinu u nepravdi – Vukov prevod), jer ono što se može saznati o Bogu njima je poznato; Bog im je objavio. Čak i njegove nevidljive osobine, njegova večna sila i božanstvo, mogu se od stvorenja sveta jasno sagledati, ako se na njegovim delima promatraju, da nemaju izgovora.“

Kako su ljudi izgubili znanje. – Rimljanima 1,21-23:

„Jer iako su Boga poznali, nisu ga kao Boga proslavili, niti zahvalnost pokazali, nego u svojim mislima padoše u ništavnu varku, te potamne njihovo nerazumno srce. Postali su ludi govoreći da su mudri, pa zameniše slavu besmrtnoga Boga slikom i prilikom smrtnog čoveka, i ptica, i četveronožnih životinja, i gmizavaca.“

Rezultati zanemarivanja Boga. – Rimljanima 1,24-32:

„Bog ih je zato sa prohtevima njihovih srca predao u nečistotu, da međusobno obeščašćuju svoja telesa, oni koji su lažju zamenili Božiju istinu, poštovali i klanjali se tvorevini umesto tvorcu, koji je blagosloven doveka, amin. Zato ih je Bog prepustio sramnim strastima; njihove žene zameniše prirodno opštenje neprirodnim, a isto tako i ljudi ostaviše prirodno opštenje sa ženom i u svojoj požudi raspališe se jedan na drugoga, tako da ljudi s ljudima čine sram i na sebi primaju zasluženu platu za svoju zabludu. I pošto se nisu potrudili da upoznaju Boga, Bog ih je prepustio njihovom izopačenom umu − da čine što ne priliči, oni, koji su ispunjeni svakom nepravednošću, zloćom, lakomstvom, nevaljalstvom; puni zavisti, ubistva, svađe, lukavstva, zloćudnosti, došaptavači, opadači, bogomrsci, siledžije, oholi ljudi, razmetljivci, pronalazači zala, nepokorni roditeljima, nerazumni, nepouzdani, bez ljubavi, nemilosrdni; oni znaju Božiju pravdu – da oni koji tako šta čine zaslužuju smrt, pa ipak ne samo što to čine, nego odobravaju i drugima koji čine.“

Svi nepravedni osuđeni. – Gnev Božji se otkriva sa neba protiv svih bezbožnih nepravednih ljudi. „Svaka nepravda je greh“ (1. Jov. 5,17). „Ali se greh ne uračunava kad nema zakona.“ (Rimlj. 5,13)

Zato je Zakon Božji dovoljno poznat u svetu da bi sve ljude lišio bilo kakvog izgovora za greh. Izraz u ovom stihu identičan je onom u sledećem poglavlju: „Jer Bog ne gleda ko je ko“ (Rimlj. 2,11). Njegov gnev otkriva se nasuprot svim nepravednicima. Nijedan čovek na svetu nije tako značajan da bi mu se tolerisao greh, i nijedan nije toliko beznačajan da bi se njegov greh prevideo. Kod Boga postoji izričita nepristrasnost. On „ne gledajući ko je ko sudi po delima svakog pojedinca“. (1. Petr. 1,17)

Zadržavanje istine. – Rečenica kaže da ljudi „nepravednošću zadržavaju istinu (drže istinu u nepravdi – Vukov prevod)“; drugim rečima, oni zadržavaju, odnosno sputavaju, ili zarobljavaju istinu nepravdom. Neki površno čitaju Rimljanima 1,18 i tumače tako kao da kaže da ljudi mogu imati istinu, dok su oni sami nepravedni. Ovaj stih ne govori to. Dovoljan dokaz da se ovde ne misli na to je taj što apostol, posebno u ovom poglavlju, govori o onima koji ne poseduju istinu, jer su je zamenili za laž. Iako su izgubili sve znanje istine, ipak su bili pod osudom zbog svog greha.

U tekstu se kaže da ljudi zadržavaju (sputavaju, zarobljavaju) istinu nepravdom. Prisetimo se da Isus, na svojoj postojbini, „ne učini onde mnogo čuda zbog njihovog neverovanja“ (Matej 13,58). Međutim, mnogo više od toga apostol ima na umu, u tekstu koji razmatramo. On zapravo kaže, a to kontekst jasno pokazuje, da ljudi svojom izopačenošću sputavaju delovanje Božje istine u svojoj sopstvenoj duši. Zbog svog otpora prema istini koja bi ih posvetila, oni ostaju lišeni, a ovo su rezultati:

Pravednost Božjeg gneva. – Gnev se Božji otkriva sa neba nasuprot svakoj ljudskoj bezbožnosti i nepravednosti, i to je pravedno, „jer ono što se može saznati o Bogu njima je poznato (u njima je otkriveno – grčki original, eng. prev); Bog im je objavio“ (Rimlj. 1,19). Posebnu pažnju obratite na deo stiha gde stoji da „ono što može saznati o Bogu u njima je otkriveno“. Iako se u popularnom prevodu može naći beleška sa strane, koja daje jednu drugačiju, alternativnu mogućnost čitanja ovih reči – u smislu „njima je otkriveno“, grčki original ne dopušta takvo tumačenje. Bez obzira na to koliko nesvesno ljudi greše, ostaje činjenica da greše protiv velike svetlosti, „jer ono što se može saznati o Bogu u njima je poznato (otkriveno)“. Sa takvim saznanjem koje nije samo otkriveno pred njihovim očima, već praktično u njima samima, lako je razumeti opravdanost Božjeg gneva protiv svakog greha, bez razlike u kome se on nalazi.

Čak iako nam nije sasvim jasno kako je to znanje o Bogu (poznanje Boga) usađeno u svakom čoveku, treba da prihvatimo apostolovu tvrdnju o tome kao o činjenici. U knjizi proroka Isaije, u divnom opisu koji pokazuje svu ludost idolatrije, rečeno nam je da onaj ko pravi idola, laže protiv istine koju poseduje. „Taki se hrani pepelom, prevareno srce zavodi ga da ne može izbaviti duše svoje, niti reći: nije li laž što mi je u desnici?“ (Isaija 44,20)

Videti Nevidljivog. – Za Mojsija je rečeno da se „čvrsto držao Nevidljivoga kao da ga gleda“ (Jevr. 11,27). To nije samo Mojsijeva privilegija. Svako može to isto da postigne. Kako? Tako što „čak i njegove nevidljive osobine, njegova večna sila i božanstvo, mogu se od stvorenja sveta jasno sagledati, ako se na njegovim delima promatraju“ (Rimlj. 1,20). Od stvaranja sveta nikad nije bilo da neko od ljudi nema znanje o Bogu na dohvat ruke.

Tvoja se čuda, Gospode, vide
Gde god pogled svoj da skrenem,
Bilo na zemlji, po kojoj idem,
Ili na nebu, za kojim venem.
I nema travke, nit’ cveta ima.
Da Tvoju slavu ne javlja svima!

Večna sila i božanstvo. – Nevidljive Božje osobine koje se mogu sagledati na njegovim delima, jesu Njegova večna sila i božanstvo. „Nebesa kazuju slavu Božiju, i djela ruku njegovijeh glasi svod nebeski“ (Psalam 19,1). Isus Hristos je sila „sila Božja“ (1. Kor. 1,24). „Jer je u njemu stvoreno sve što je na nebesima i na zemlji, sve vidljivo i nevidljivo, bili to prestoli, ili gospodstva, ili poglavarstva, ili vlasti; sve je njegovim posredstvom (kroza nj – Vukov prevod) stvoreno − i za njega. I on je pre svega i sve u njemu ima svoje postojanje“ (Kol. 1,16.17). „On reče, i postade“ (Psalam 33,9). On je „prvorođeni sveg stvorenja (rođen prije svake tvari – Karadžić)“ (Kol. 1,15). On je izvor, ili početak Božjeg stvaranja – Otkr. 3,14.

Ovo znači da sve stvoreno proističe iz Hrista koji je sila Božja. On je svetove prizvao u postojanje iz sopstvenog bića. Zato sve što je stvoreno nosi pečat ispoljene Božje sile i Njegovog božanstva. Ne možemo čak ni svoje oči da otvorimo, niti povetarac na svom obrazu da osetimo, a da nam to jasno ne otkriva Božju silu.

„Mi smo Njegov rod (Njegovi izdanci/potomci – eng. prev).“ – Pavle je na Marsovom brdu ukorio Atinjane zbog njihovog idolopoklonstva, rekavši da Bog nije daleko ni od jednog od nas „Jer u njemu živimo, i mičemo se (bukvalno: pokretani smo – grčki original), i jesmo“. Ljudi kojima se on obraćao bili su pagani, pa ipak je to važilo za njih podjednako koliko i za nas. Onda je Pavle citirao jednog njihovog pesnika koji je rekao: „Jer smo i rod njegov“, da bi na kraju stavio pečat istine na svoje kazivanje, rečima: „I pošto smo rod Božiji, ne treba da mislimo da je božanstvo kao zlato ili srebro ili kamen, kao tvorevina ljudske umetnosti i zamisli.“ (Dela 17,27-29).

Svaki čovekov pokret, i svaki dah, delo su ispoljene Božje sile. Na taj način se večna Božja sila i Njegovo božanstvo otkrivaju svakom čoveku. Ne kao da bi čovek, u ma kom smislu, imao božanske atribute, ili da bi imao silu u sebi samom, već sasvim suprotno. Čovek je kao trava. „I kad je u najboljem stanju, svaki je čovek baš ništa“ (Psalam 39,5 eng. prev). Činjenica da su ljudi „manje negoli ništa i taština“ (v. Is. 40,17), pruža dokaz o Božjoj sili koja se u ljudima ispoljava.

Božja sila u vlati trave. – Pogledajte tananu vlat trave kako se probija kroz tvrdu zemlju do sunčeve svetlosti. To je veoma krhka biljka. Pokušajte da je iščupate i videćete da ona nema silu da odoli. Čak ako samo začeprkate zemlju oko nje, ona neće više moći da stoji uspravno, jer zavisi od zemlje koja je drži u uspravnom položaju. Pa ipak, ona probija svoj put do površine kroz tvrdu i nabijenu zemlju. Pažljivo je secirajte i opet nećete naći ništa što bi ukazivalo na to da u njoj samoj ima neka sila. Protrljajte je između prstiju i videćete da jedva ostaje nešto od njene supstance. Teško da ima nešto tako slabašno u prirodi, pa ipak ona često pomera prilično teško kamenje koje se nađe na putu njenog rastenja.

Odakle potiče ta snaga? Ona nije prirodno u biljci kao njen nerazdvojiv element, već predstavlja ništa manje nego silu Božjeg života, koja deluje u skladu sa Njegovom rečju koja je još na početku glasila: „neka pusti zemlja iz sebe travu.“ (vidi 1. Mojs. 1,11)

Jevanđelje u stvaranju. – Videli smo da se u svemu stvorenom ispoljava Božja sila. Takođe, do sada smo naučili da je Jevanđelje „sila Božja na spasenje“. Božja sila je uvek ista, jer tekst koji sada razmatramo govori o „Njegovoj večnoj sili“ (vidi Rimlj. 1,20). Dakle, sila koja se otkriva (ispoljava) u Njegovim delima, ista je sila koja deluje u čovekovom srcu, da bi ga spasla od greha i smrti. Stoga možemo biti sigurni da je Bog tako stvorio svaki delić vasione da propoveda Njegovo Jevanđelje. Ovo, dalje, znači da ljudi ne dobijaju znanje o Božjem postojanju samo na osnovu dela koja je On stvorio, već mogu da spoznaju i Njegovu večnu silu koja ih spasava. Dvadeseti stih prvog poglavlja Poslanice Rimljanima, produžetak je šesnaestog stiha. On nam objašnjava kako da spoznamo silu Jevanđelja.

Zvezde kao propovednici. – „Nebesa kazuju slavu Božiju, i djela ruku njegovijeh glasi svod nebeski. Dan danu dokazuje, i noć noći javlja. Nema jezika, niti ima govora, gdje se ne bi čuo glas njihov (ili: „Bez jezika, i bez govora glas se njihov čuje“ – prim. autora). Po svoj zemlji ide kazivanje njihovo i riječi njihove na kraj vasiljene.“ (Psalam 19,1-4).

Sada pročitajte Rimljanima 10,13-18 jer: „Svako, ko prizove ime Gospodnje, biće spasen“. Kako će, dakle, prizvati onoga u koga nisu poverovali? A kako će verovati u onoga za koga nisu čuli? Kako će pak čuti bez propovednika? I kako će propovedati, ako nisu poslani? Kao što je napisano: „Kako su mile noge onih koji javljaju dobra“. Ali svi nisu poslušali evanđelje. Jer Isaija govori: „Gospode, ko je poverovao našoj propovedi?“ Vera, dakle, potiče od propovedi, a propoved biva Hristovom rečju. Nego kažem − zar nisu čuli? Još te kako: „Glas njihov izišao je po svoj zemlji, i njihove reči do kraja sveta“.

U ovim rečima nalazi se odgovor na sve prigovore koje bi neko mogao da podigne na račun kažnjavanja neznabožaca. Kao što je rečeno u prvom poglavlju, oni nemaju izgovora. Jevanđelje je poznato svakom stvoru pod nebom. Potvrđeno je da ljudi ne mogu prizivati Boga u kojeg ne veruju, i da ne mogu da veruju u onoga za kojeg nikad nisu čuli, kao i da ne mogu da čuju ako nema propovednika. Takođe je rečeno da ono što je trebalo da čuju, a što nisu poslušali, jeste Jevanđelje.

Stojeći na ovome, apostol pita: „Nego kažem − zar nisu čuli?“ On odmah i odgovara na ovo svoje pitanje, ponavljajući reči devetnaestog Psalma. „Glas njihov izišao je po svoj zemlji, i njihove reči do kraja sveta“. Tako smo naučili da govor koji nebesa iz dana u dan kazuju predstavlja Jevanđelje; i da znanje koje svod nebeski iz noći u noć objavljuje jeste znanje o Bogu.

Nebesa otkrivaju pravdu. – Ako znamo da ono što nebesa objavljuju jeste Jevanđelje Hristovo, koje je sila Božja na spasenje, onda lako možemo da pratimo devetnaesti Psalam. Govoreći o nebesima, pisac kao da pravi oštar prelaz i počinje da govori o savršenstvu Zakona Božjeg i njegovoj preobražavajućoj sili. „Zakon je Gospodnji savršen, krijepi dušu (obraća dušu – eng. prev); svjedočanstvo je Gospodnje vjerno (svedočanstvo je Gospodnje sigurno/pouzdano – eng. prev), daje mudrost nevještome“ (Psalam 19,7). Međutim, tu nema nikakvog naglog skoka u izlaganju. Zakon Božji je ujedno i pravda Božja, a Jevanđelje otkriva pravdu Božju, dok nebesa objavljuju Jevanđelje; odatle sledi da nebesa objavljuju pravednost Božju. „Nebesa kazuju pravdu njegovu, i svi narodi vide slavu njegovu.“ (Psalam 97,6)

Slava Božja je Njegova dobrota, jer nam je saopšteno da su kroz greh ljudi lišeni slave Njegove (Rimlj 3,23). Stoga možemo da znamo da ko god s poštovanjem u nebesa gleda, u njima vidi Tvorčevu silu kojoj će se pokoriti i na taj način biti doveden do spasonosne pravednosti Božje. Čak i sunce, mesec i zvezde, čija je svetlost samo delić slave Gospodnje, zrače slavom Njegovom u duši takvog čoveka.

Bez izgovora. – Kako je onda jasno da ljudi nemaju izgovora za svoju idolopokloničku praksu. Ako pravi Bog objavljuje Sebe u svemu i Svojom silom čini da Njegova ljubav bude svima poznata, kakav onda izgovor ljudi mogu da navedu što ne poznaju Boga i uskraćuju Mu svoju službu?

Međutim, da li je tačno da Bog svoju ljubav otkriva svim ljudima? Da, to je podjednako tačno koliko i činjenica da On Sebe čini svima poznatim, jer „Bog je ljubav“. Ko poznaje Gospoda, on mora da zna i za Njegovu ljubav. Ako ovo važi za mnogobošce, koliko je onda do krajnosti tačno da nemaju izgovora ljudi koji žive u zemljama, gde se Jevanđelje naglas propoveda iz pisane reči.

Uzrok idolopoklonstva. – Kako onda biva da toliko mnogo ljudi živi u krajnjem neznanju u odnosu na Boga, kada je On potpuno jasno otkrio Sebe i Svoju istinu? Odgovor je ponuđen u rečima koje slede: „Jer iako su Boga poznali, nisu ga kao Boga proslavili, niti zahvalnost pokazali.“ (Rimlj. 1,21)

Postoji jedna stvar koju je Gospod dao da bude pečat i znak Njegovog božanstva. To je subota. Govoreći o ljudima, On kaže: „I subote svoje dadoh im da su znak između mene i njih da bi znali da sam ja Gospod koji ih posvećujem“ (Jezekilj 20,12). Ovo je u skladu sa onim što smo naučili iz Poslanice Rimljanima; naime, proučavani tekst kaže da svako ko iole misli, zapaža Božju silu i božanstvo u delima koja je On stvorio; subota je veliki spomenik stvaranja. „Šest dana radi, i svršuj sve poslove svoje. A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvojemu; tada nemoj raditi nijednoga posla, ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni živinče tvoje, ni stranac koji je među vratima tvojim. Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, more i što je god u njima; a u sedmi dan počinu; zato je blagoslovio Gospod dan od odmora i posvetio ga“ (2. Mojs. 20,9-11). Da su ljudi uvek držali subotu kao što im je ona predana, nikad ne bi bilo nijedne vrste idolopoklonstva; jer subota otkriva silu reči Gospodnje kojom On stvara pravednost.

Tašte zamisli. – Ljudi su postali tašti u svojim zamislima i maštanjima i njihovo nerazumno srce je pomračeno (vidi Rimlj. 1,21). Gibon je rekao o spekulacijama/mudrovanju antičkih filozofa da „ ... je njihovo rezonovanje često bilo vođeno njihovom maštom, a njihova mašta bivala podstaknuta njihovom taštinom“. Putanja njihog pada ista je kao u slučaju anđela koji je postao sotona. „Kako pade s neba, zvijezdo danice, kćeri zorina (o, Luciferu, sine zore – eng. prev), kako se obori na zemlju koji si gazio narode (koji si slabio/obarao narode – eng. prev). A govorio si u srcu svom: izaći ću na nebo, više zvijezda Božijih podignuću prijesto svoj, i sješću na gori zbornoj na strani sjevernoj; Izaći ću u visine nad oblake, izjednačiću se s višnjim.“ (Isaija 14,12-14)

Šta je bio uzrok ovom samouzvišenju i padu? „Srce se tvoje ponese ljepotom tvojom, ti pokvari mudrost svoju svjetlošću svojom“ (Jezek. 28,17). Iako je potpuno zavisio od Boga koji mu je dao mudrost i slavu, on nije proslavio Boga, već je prisvojio sve te talente kao da potiču od njega samog; i tako, pošto se u svom ponosu odvojio od Izvora svetlosti, postao je princ tame. To se dogodilo i sa čovekom.

Pretvaranje istine u laž. – „Nema vlasti a da nije od Boga.“ U prirodi vidimo delovanje moćnih sila, ali sve je to samo vid ispoljavanja Božje sile. Sva ta snaga u raznim oblicima koje filozofi opažaju i pripisuju samoj materiji, samo je delovanje Božjeg života u delima Njegovog stvaranja. Hristos je „pre svega i sve u njemu ima svoje postojanje“ ili „u Njemu se održava kao celina“ (Kološ. 1,17). Sila kohezije, dakle, direktno proizilazi iz Hristovog života. Sila gravitacije isto je tako sila Božjeg života, jer čitamo o nebeskim telima da „radi sile Njegove velike, nijedno se ne ruši (ne pada)“ (Isaija 40,26 – eng. prev). Međutim, posmatrajaći sve te procese u prirodi, umesto da u njima vide silu jednog nadmoćnog Boga, ljudi su odlike božanstva pripisali samoj tvorevini.

Na isti način počeli su da misle o sebi; videli su kako uspevaju da ostvare velika dela, a onda, umesto da čast daju Bogu kao Darodavcu i Svedržitelju, Onome u kome žive, miču se i imaju svoje postojanje (v. Dela 17,28), oni sve zasluge prisvajaju za sebe, uobražavajući da po prirodi, i sami po sebi, poseduju ono što je božansko. Tako su ljudi zamenili Božju istinu za laž.

Istina je da se život i sila Božja otkrivaju u svemu što je On stvorio; laž je da sila koja deluje u svemu stvorenom, nerazlučivo pripada samom stvorenom. Na ovaj način stvorenje se uzdiže na mesto koje pripada Tvorcu.

Zagledani unutra. – Marko Aurelije, koji je smatran za jednog od najvećih filozofa paganskog vremena, rekao je: „Pogledajte iznutra! Tu, unutra, je izvorište dobrote koje će uvek da žubori, ako si voljan uvek da kopaš.“ Ove reči dobro izražavaju duh svekolikog paganstva. Usmerenost na sebe je preovlađivala. Ali, takav duh nije nešto što odlikuje samo pagansku epohu. On je veoma prepoznatljiv i u našim danima; ipak, to nije ništa drugo nego jedan te isti, paganski duh. Radi se o vrsti bogosluženja pred stvorenjem, umesto pred Tvorcem. Neprirodno je kada čovek sebe postavlja na takvo mesto; a kad se to desi, onda je neminovna posledica da ljudi gledaju na sebe, a ne na Boga, dok su u potrazi za dobrotom.

Ako je čovek zagledan u sebe samoga, šta može da vidi? „Zle misli, blud, krađe, ubistva, preljube, lakomstva, zloće, prevare, raspojasanost, zavist, hula, oholost, bezumlje“ (Marko 7,21.22). Čak i apostol Pavle potvrđuje: „Znam, naime, da u meni, to jest, u mome telu, dobro ne obitava“ (Rimlj. 7,18). Dakle, kada čovek posmatra sve to zlo koje postoji u njegovoj prirodi, misleći da je ono dobro, i da on to dobro može da iznese iz sebe samog, tada su rezultati dobro poznati: najodvratnija poročnost. On na taj način praktično kaže zlu: „Budi moje dobro!“

Mudrost ovog sveta. – „Svet svojom mudrošću nije poznao Boga“ (1. Kor. 1.21). Oštrina intelekta nije vera, niti može biti zamena za veru. Čovek može da bude briljantan skolar, a da ipak bude među najgorim ljudima. Pre nekoliko godina jedna osoba je osuđena i obešena zbog desetak ili više brutalnih ubistava; radilo se o jednom teologu i naučniku, koji je držao visoku poziciju u društvu. Hrišćanstvo nije učenost, iako hrišćanin može biti učen čovek. Moderni pronalasci neće spasti ljude od propasti. Jedan savremeni filozof rekao je: „Ne može idolatrija živeti pored najuzvišenije umetnosti i kulture koju je svet ikad poznavao.“ Međutim, u isto vreme ljudi su bili utonuli u takav nemoral kakvim ga je apostol opisao, u drugom delu prvog poglavlja Poslanice Rimljanima. Upravo su mudri i glasoviti ljudi bili takvi kako je u poslanici opisano. To je bio prirodan rezultat njihovog traženja pravednosti u sebi samima.

U poslednjim danima. – Čitajte poslednje stihove prvog poglavlja Rimljanima poslanice, ako želite da imate sliku sveta u njegovim poslednjim danima. Neko ko veruje u hiljadugodišnji period mira i vladavine pravde pre Hristovog dolaska, sigurno će biti šokiran; ali i treba da bude. Pažljivo pročitajte listu greha koji se tu pominju i videćete kako se ona podudara sa sledećim stihovima: „A ovo znaj, da će u poslednje dane nastati teška vremena. Ljudi će, naime, biti samoživi, srebroljubivi, hvalisavi, oholi, hulnici, roditeljima nepokorni, neblagodarni, bezbožni, bez ljubavi, nepomirljivi, opadači, neuzdržljivi, surovi, bez ljubavi prema dobru, izdajnici, naprasiti, naduveni, koji više vole slasti nego Boga, koji imaju obličje pobožnosti, ali su se odrekli njene sile; i ovih se kloni“ (2. Tim. 3,1-5). Sve to proističe iz ljudskog JA koje je izvor sveg zla za koje Pavle tereti mnogobošce. To su sve telesna dela (vidi Galatima 5,19-21). Ona su prirodna posledica verovanja u sebe.

Uprkos ovoj tvrdnji apostola, malo ih je, naročito među onima koji ispovedaju pobožnost, koji će poverovati da stvari upravo tako stoje i to generalno. Međutim, seme koje će dati takvu žetvu, već je svuda posejano. Papstvo, „čovek bezakonja“, „sin pogibli, koji se protivi i diže na sve što se naziva Bogom ili svetinjom“, najjača je struja u današnjem takozvanom hrišćanstvu i njen uticaj iz dana u dan raste. A kako raste? Ne toliko zbog svog neposrednog delovanja i priraštaja članova, koliko zbog slepog prihvatanja papskih principa od strane takozvanih protestanata. Ova sila postavila se iznad Boga, u svom pokušaju da promeni Njegov Zakon (Danilo 7,25). Ona je drsko prisvojila paganski praznik posvećen suncu – nedelju, umesto Gospodnjeg Dana od odmora – subote, koja je spomenik Božjeg stvaranja. Na ovaj način papstvo prkosno ističe ovaj dan – nedelju, kao znak svog autoriteta. Nažalost, veći deo protestanskog sveta sledi ovaj diktat prihvatanjem običaja koji označava uzdizanje čoveka iznad Boga i koji je simbol opravdanja sopstvenim delima, umesto verom.

Kada se hrišćani drže ljudskih propisa uprkos jasno izrečenoj Božjoj zapovesti, i kada drže svoje običaje pozivajući se na svoje duhovne oce, one koji su se temeljili na paganskoj filozofiji, onda je sasvim otvoren put za svako zlo koje je milo njihovom srcu. „Ko ima uši da čuje, neka čuje.“