„A sve što nije od vere greh je.“ (Rimljanima 14,23 – Sinod SPC)

Prema tome, „opravdavši se“ – učinjeni pravednim – „verom, imamo mir s Bogom kroz Gospoda svog Isusa Hrista.“ (Rimljanima 5,1)

Ljudi se spasavaju verom, a ne delima, „jer ste blagodaću spaseni kroz veru; i to nije od vas, dar je Božji, ne od dela, da se niko ne pohvali.“ (Efescima 2,8.9)

„Gde je, dakle, hvalisanje? Isključeno je. Po kojem zakonu? Po zakonu dela? Ne, nego po zakonu vere. Smatramo, naime, da se čovek opravdava verom bez dela Zakona.“ (Rimljanima 3,27.28 – SSP)

Jevanđelje isključuje hvalisanje, a hvalisanje je prirodna posledica svih pokušaja opravdanja delima. Međutim, jevanđelje ne isključuje dela. Naprotiv, dela – dobra dela – su jedan od velikih ciljeva jevanđelja. „Jer, mi smo njegovo delo (posao – Karadžić), stvoreni u Hristu Isusu za dobra dela koja je Bog unapred pripremio da ih činimo (da u njima hodimo – Karadžić).“ (Efescima 2,10 – SSP)

Tu nema ni najmanje protivrečnosti. Razlika je između naših dela i Božjih dela. Naša dela su uvek nesavršena. Božja dela su uvek savršena. Zato su nam potrebna Božja dela, da bismo bili savršeni. Međutim, mi nismo u stanju da činimo Božja dela, jer je On beskonačan, a mi nismo ništa. Ako neko misli da je sam u stanju da čini Božja dela, to je najviša drskost. Mi se smejemo petogodišnjem dečaku koji misli da može obavljati očev posao. Koliko je tek nerazumnije da slabašan čovek misli da može da čini dela Svemogućega.

Dobrota nije apstraktan pojam. Ona je delovanje, a delovanje se vidi samo kod živih bića. Pošto je samo Bog dobar, vrede samo Njegova dela. Pravedan je samo onaj čovek koji ima Božja dela. Ali, pošto nijedan čovek ne može činiti Božja dela, iz toga nužno proizlazi da ih Bog mora nama dati, kako bismo bili spaseni. Upravo je to ono što On čini za sve koji veruju.

Kada su Jevreji, u svojoj samodovoljnosti, pitali: „Šta da radimo da bismo činili dela Božja?“ Isus je odgovorio: „Ovo je delo Božje da verujete onog koga On posla“ (Jovan 6,28.29 – Čarnić-Karadžić). Vera dela (tj. radi [u ovom slučaju reč dela je glagol a ne imenica]) (Galatima 5,6; 1. Solunjanima 1,3). Ona unosi Božja dela u onoga koji veruje, pošto se Hristos nalazi u srcu (Efescima 3,17), a u Njemu je sva punina Božja (Kološanima 2,9). Isus Hristos „je isti juče i danas i doveka“ (Jevrejima 13,8 – Čarnić) i zato Bog nije samo bio, nego On i jeste u Hristu, pomirivši svet sa sobom. Prema tome, ako Hristos verom prebiva u srcu, u životu će se pokazati Božja dela, „jer je Bog što čini u vama da hoćete i učinite kao što Mu je ugodno.“ (Filibljanima 2,13)

Kako se to događa, mi ne možemo da shvatimo. Nije potrebno da znamo kako se to događa, pošto mi ne moramo to da učinimo. Dovoljna nam je činjenica. Mi ne možemo razumeti kako Bog čini svoja dela, ništa više nego što sami možemo činiti ta dela. Prema tome, hrišćanski život je uvek misterija, čak i za samog hrišćanina. To je život sakriven sa Hristom u Bogu (Kološanima 3,3). Sakriven je čak i od samoga hrišćanina. Hristos u čoveku, nada slave, jeste tajna jevanđelja. (Kološanima 1,27)

Mi smo u Hristu stvoreni za dobra dela, koja je Bog već pripremio za nas. Treba samo da ih prihvatimo verom. Prihvatanje ovih dobrih dela znači prihvatanje Hrista. Koliko ranije je Bog pripremio ova dobra dela za nas? „…dela [su] bila gotova (svršena – Čarnić) od postanja sveta. Jer negde reče za sedmi dan ovako: i počinu Bog u dan sedmi od svih dela svojih. I na ovom mestu opet: Neće“ – oni koji ne veruju – „ući u pokoj moj“ (Jevrejima 4,3.5). Ali „mi koji verovasmo ulazimo u pokoj.“

Prema tome, subota – sedmi dan sedmice – jeste Božji odmor (počinak – prim. izdavača). Bog je dao subotu kao znak, da bi ljudi mogli znati da je On Bog i da On posvećuje (Jezekilj 20,12.20). Svetkovanje subote nema nikakve veze sa opravdanjem delima, već je ono, naprotiv, znak i pečat opravdanja verom. Ona je znak da se čovek odriče svojih sopstvenih grešna dela i prihvata Božja savršena dela. Pošto subota nije delo, već odmor, ona je znak odmora (počinka) u Bogu, kroz veru u našeg Gospoda Isusa Hrista.

Nijedan drugi, osim sedmog dana sedmice, ne može biti znak savršenog odmora u Bogu, jer se samo tog dana Bog počinuo od svih svojih dela. Upravo za odmor sedmog dana On kaže da nevernici ne mogu u njega da uđu. Subota je od svih dana sedmice jedini dan odmora i neodvojivo je povezana sa Božjim savršenim delom.

U drugih šest dana, uključujući i nedelju, Bog je radio. Tih dana i mi možemo i treba da radimo. Ali, u svaki od tih dana mi možemo i treba i da se odmorimo (počinemo) u Bogu. To će biti slučaj, ako su naša dela „u Bogu učinjena“ (Jovan 3,21). Prema tome, ljudi treba da se odmaraju u Bogu svakog dana u sedmici, ali samo sedmi dan može biti znak tog odmora.

Dve stvari se mogu primetiti kao očigledni zaključci o već iznetim istinama. Jedna je da je odvajanje bilo kog drugog dana sedmice, osim sedmog, kao znaka prihvatanja Hrista i odmora u Bogu kroz Njega, u stvari znak Njegovog odbacivanja. Pošto je to zamena Božjih puteva ljudskim putevima, to je, zapravo, znak čovekove pretpostavke svoje superiornosti nad Bogom i ideje da se on može spasiti sopstvenim delima. Nemaju svi koji svetkuju neki drugi dan takvu pretpostavku. Ima mnogo onih koji iskreno vole Gospoda i koji Ga prihvataju u poniznosti, a svetkuju neki drugi dan, a ne onaj koji je Bog dao kao znak odmora u Njemu. Oni jednostavno još nisu saznali za potpuno i ispravno izražavanje vere. Ali, njihova iskrenost i činjenica da Bog prihvata njihovu nelicemernu veru, ne menja činjenicu da je dan koji svetkuju znak uzvisivanja iznad Boga. Kad takvi budu čuli Božje milostivo upozorenje, oni će napustiti taj znak otpada, kao što bi napustili i kuću pogođenu kugom.

Druga stvar je to da se ljudi ne mogu prisiliti da svetkuju subotu, pošto je ona znak vere, a niko se ne može prisiliti da veruje. Vera se javlja spontano, kao posledica slušanja Božje reči. Niko nikad ne može sebe prisiliti da veruje, a još manje na to može naterati nekog drugog. Čovek se može silom zaplašiti, tako da može reći da veruje i može i postupati kao da veruje. Odnosno, čovek koji se više boji čoveka nego Boga, može biti nateran da laže. Ali, „nikakva laž nije od istine“ (1. Jovanova 2,21). Stoga, pošto je subota znak savršene vere, ona je znak savršene slobode – „na slobodu slave dece Božje“ (Rimljanima 8,21) – slobode koju daje Duh, jer je subota, kao deo Božjeg zakona, duhovna. I zato, na kraju, neka se niko ne vara mišlju da je spoljašnje svetkovanje čak i dana koji je Bog odredio za odmor – sedmog dana – bez vere i uzdanja samo u Božju reč, ispravno držanje Božje subote. „A sve što nije od vere greh je.“

Bible Echo, 17. avgust 1896.
E. J. Waggoner