Rimljanima 5,1-5

„Pošto smo, dakle, opravdani verom, imamo mir s Bogom kroz našeg Gospoda Isusa Hrista. Kroz njega, verom, imamo pristup ovoj milosti u kojoj stojimo i radujemo se u nadi u Božiju slavu. I ne samo to, nego se radujemo i u nevoljama jer znamo da nevolje donose strpljivost, strpljivost prekaljenost, a prekaljenost nadu. A nada nas ne izneverava jer se Božija ljubav već izlila u naša srca kroz Svetog Duha, koji nam je dat“ (Rimljanima 5,1-5 – SSP).

Peto poglavlje sadrži delimično nabrajanje blagoslova koji su plod jedne takve vere kakva je prikazana u četvrtom poglavlju. Ono prikazuje hrišćanski razvoj života svakoga ko ima Avramovu veru. Dve reči daju osnovni ton poglavlju – mnogo više. Ako imate slavu, strpljenje ili hrišćansko iskustvo o kojem se govori u ovom, ili bilo kom drugom poglavlju, znajte da Bog ima zalihe toga i spreman je da da mnogo više, jer on „može da učini neuporedivo mnogo više nego što smo mi u stanju da zamolimo ili da pomislimo“ (Efescima 3,20 – SSP).

„Pošto smo, dakle, opravdani verom“, što znači, dovedeni u sklad sa zakonom pomoću vere, „imamo mir s Bogom posredstvom Gospoda našega Isusa Hrista“ (Rimljanima 5,1 – Čarnić). Jedini način na koji se čovek može uskladiti sa zakonom i živeti slobodno od osude je verom u obećanja Božja. U Hristu nema nepravde, stoga u njemu nema ništa osim pravednosti. Verujući u Hrista, hrišćanin ima Hristovu pravednost.

Ali zar ne kaže Jakov da moraju postojati dela vere ili nije vera ni od kakve koristi? Tačno je da se vera usavršava kroz dela (Jakov 2,22). Ali je vera i samo vera ono čime se ljudi opravdavaju. Isti tekst koji govori o tome da se Avram opravdao verom, kazuje da su dela bila samo izdanak iz vere koja je bila u njihovom temelju i da se tim delom ispunilo ono što je pisano: „Avram je verovao Bogu, i to mu se pripisalo u pravednost“ (1. Mojsijeva 15,6 – KJV). Dela su rezultat vere. „Jer Bog je, koji čini u vama, da hoćete i izvršite, kako mu je ugodno“ (Filibljanima 2,13 – Šarić). Mi se predajemo u Hristove ruke, on dolazi i nastanjuje se kod nas. Mi smo kao glina u rukama grnčara, ali je Hristos taj koji čini sva dobra dela i Njemu pripada sva slava.

„Imamo mir s Bogom“ (Rimljanima 5,1). Šta je to mir? To nije osećanje, već činjenica. Mnogi misle da moraju iskusiti izvesno osećanje koje će prepoznati kao „Božji mir“. Ali oni nisu nikada imali Božji mir, i stoga ne mogu znati kakvo to osećanje treba da bude. Sotona može dati izvesna osećanje sreće, i ako bi hrišćanin imao samo osećanja kao kriterijum, bio bi prevaren. Gospod nije zainteresovan za osećanja, već za činjenice. Mir je suprotnost ratu, neslozi, borbi za prestiž. Mi ili smo u miru sa Bogom ili u ratu. Ako smo u ratu, to je stoga što istrajavamo u pobuni.

Kako se ljudi bore protiv Boga? Tako što slede grešne navike. Svako ko se svesno odaje nekoj grešnoj navici ratuje protiv Boga. Bog je Bog mira. Hristos je ostavio mir svojim sledbenicima. „Neka mir Božji vlada u srcima vašim“ (Kološanima 3,15 – KJV). Između Boga i Njegovog dragog Sina na nebesima postoji „savet mira“. Oni su u savetu radi čovekovog mira. Postoji samo jedan uslov pod kojim čovek može imati taj mir – bezuslovno predanje, predanje svega Bogu i onda postoji mir u srcu, kakva god da su osećanja.

„Velik mir imaju oni koji ljube zakon tvoj, i u njih nema spoticanja“ (Psalam 119,165 – Daničić). „O, da si pazio na zapovesti moje! Mir bi tvoj bio kao reka, i pravda tvoja kao valovi morski“ (Isaija 48,18 – Daničić). Kakva je izobilna uteha u ovim rečima! „Isus Hristos je isti juče i danas i doveka“ (Jevrejima 13,8 – Čarnić). Tako je Njegov mir upoređen sa stalnim proticanjem reke i neprestanim kovitlanjem okeanskog talasa; stoga nije bitan osećaj jer ako su svi gresi priznati, Bog je veran i pravedan da ih oprosti i mi smo u miru s Njim. Stanje mira je stanje čoveka koji je opravdan verom.

„Kroz koga i pristup nađosmo verom u ovu blagodat [nezasluženi oproštaj i naklonost] u kojoj stojimo, i hvalimo se nadanjem slave Božije“ (Rimljanima 5,2 – Karadžić). Pravednost može biti ispunjavana u ljudima iz dana u dan istom silom kojom je Isak bio rođen od roditelja koji su bili praktično mrtvi. Kada ljudi jedanput steknu ovo iskustvo, sledeće što će se dogoditi je da će biti prinuđeni da se raduju nadajući se dolasku Gospoda.

Koliko često gledamo na Gospodnji dolazak sa strahom? Ako se ne radujemo u Gospodu u sadašnjem životu, nema za nas nade da ćemo se radovati u Njemu u životu koji će doći. Zašto bi hrišćani trebalo da se hvale „nadom na slavu Božiju“? (Rimljanima 5,2 – Čarnić). Zato što su oni u miru sa Njim. Adventistima sedmog dana je ponuđeno „a kad se ovo počne zbivati, ispravite se i podignite svoje glave, jer se približava vaše izbavljenje“ (Luka 21,28 – Čarnić). Mi ga hvalimo što dolazi uskoro; to je jedno od najslavnijih i najradosnijih pouzdanja koje imamo.

Mi živimo u sadašnjosti, ne u budućnosti. Čitajte 1. Petrovu 1,5-9. Spasenje nam danas pripada u istoj meri kao što će to biti slučaj u Božjem carstvu. Niko osim nas samih ne može nas lišiti toga. Petar kaže: „Primajući [sadašnje vreme] kraj svoje vere, spasenje duša“. Naše sadašnje spasenje je naša jedina nada na buduće spasenje. „Silom Božjom sačuvano“ (engleski prevod KJV) je izraz koji Petar koristi, a on označava upravo isti uslov – „opravdavši se verom“ – iz petog poglavlja Rimljanima.

Sila koja će učiniti ljude besmrtnim u životu koji će doći je ista ona koja njih opravdava – usklađuje sa zakonom – tako da su u skladu s njim, svaki dan. Pavle kaže u poslanici Filibljanima, trećoj glavi, 21. stihu: „Koji će preobraziti naše poniženo telo – da bude saobrazno njegovom slavnom telu – svojom silom kojom može sve da pokori sebi“ (Čarnić).

U Efescima 3,16, Pavle se u jednoj nadahnutoj molitvi moli da oni budu osnaženi silom od strane Njegovog Duha u unutrašnjem čoveku, prema „bogatstvu njegove slave“. Blagodat Božja jednaka je slavi Božjoj. Božji presto je presto slave i blagodat u kojoj stojimo je u skladu sa Božjom slavom.

„Hvalimo se i nevoljama: znajući da nevolja proizvodi strpljenje“ (KJV). Neki kažu da nevolja proizvodi nestrpljenje. To nije tačno. Ako čovek nije opravdan verom, nevolja će razviti nestrpljenje koje je u njemu. Kako to onda da nevolja proizvodi strpljenje? Neka ovi tekstovi odgovore: „I svu svoju brigu bacite na njega, jer se on brine za vas!“ (1. Petrova 5,7 – Šarić). „Baci na Gospoda breme svoje, i on će te podržati“ (Psalam 55,22 – engleski prevod, videti Šarić). „Dođite k meni svi koji ste umorni i opterećeni, i ja ću vas odmoriti“ (Matej 11,28 – Čarnić).

On odnosi taj teški teret. Šta predstavlja to breme? Sve što nas brine ili uznemirava. Bez obzira da li je to neka sitnica – malo iskušenje – ili nešto veliko. Bacite to na Gospoda. Mi se radujemo u nevoljama jer imamo Hrista sa sobom, i celo to breme bacamo na Njega. On ga može nositi. On ga je već poneo za čitav svet, tako da ne možemo ništa dodati Njegovom bremenu.

Kako se oslobađamo našeg bremena? Predajemo ga Hristu i onda kažemo: „On nosi breme“. I on ga nosi bez obzira da li se uopšte osećate drugačije ili ne. Onda ćete iskusiti koliko su istinite reči „ja ću vam dati odmor“. To je odmor čak i ako fizički bol još uvek razdire telo. Jer Hristos nosi tu patnju, i vi se uzdižete iznad svakog bola.

Kako su mučenici išli na sprave za mučenje i lomače sa pesmom radosti na usnama? Da li je to bilo samo razmetanje hrabrošću? Ne, Hristos je nosio njihov teret i u Njemu su imali mir. Iz sveg srca su pevali hvale Njemu. Tako su bili srećni i radosni i jedva da su primećivali bol dok su ih plameni jezici lizali. Moraćemo proći „kroz veliku nevolju“. To može biti bič po golom telu ili sprava za mučenje. Ljudska priroda ustukne pred takvim mučenjem. U Hristu mi to možemo da nosimo. Steknite iskustvo u Njemu sada i u vreme probe On vas neće napustiti. On može nositi taj veliki teret jednako dobro kao i neki mali.

Hristos će biti naš tada jednako kao i sada, i život koji živimo biće u Njemu. Nijedan čovek na svetu neće moći da opstane u to vreme ukoliko nije prethodno naučio lekciju vere. Sada je pravo vreme, kada se lekcija može naučiti pod lakim okolnostima. Koliko god da će nevolja vremena koje dolazi biti velika, mi ćemo proći kroz nju sa radošću. Ta radost se mora sada učiti.

„A strpljivost neka ima savršeno delo, da budete savršeni i potpuni, bez ikakva nedostatka“ (Jakov 1,4 – Čarnić). Stpljenje dokazuje da smo savršeni ljudi.

„Strpljenje gradi iskustvo“ (Rimljanima 5,4 – KJV). Hrišćansko iskustvo je ono o kojem se ovde govori. „Iskustvo“ ukazuje na ljude koji to iskustvo imaju, nakon što su bili isprobani i iskušani. Oni su se oslonili na Boga i okušali ga.

Iskustvo, ili činjenica da mi svakodnevno kušamo Boga, izgrađuje nadu – nadu u Boga. Ako se Bog svaki dan kuša, tada ima nade svaki dan. To znači da imamo razloga da očekujemo stvari za kojima čeznemo. Mi imamo spasenje danas, zato se radujemo u nadi na večno spasenje. Ovo je zaista poglavlje nade i radosti.