Rimljanima 4,1-15

U četvrtom poglavlju Rimljanima poslanice srećemo veru u jednom konkretnom obliku. Opis života Avrama i Sare u vreme rođenja Isaka daje praktičan primer opravdanja verom.

Avram se nije opravdao delima, već je verovao Bogu, i to mu je uračunato u pravednost. Avram je primio znak obrezanja. Zašto? Da bi ga to navelo da poveruje? Ne, već zato što je verovao. To je bio pečat pravednosti koju je imao zahvaljujući veri. Obećanje Avramu i njegovom semenu (Potomku) glasilo je da će on biti naslednik sveta. Ovo obećano nasleđe trebalo je da primi „u posed večni“ (1. Mojsijeva 17,8 – Bakotić). To je, dakle, bio savez pravednosti, zapečaćen pečatom pravednosti, i nasleđe je trebalo da bude nasleđe pravednika, koje niko osim pravednika ne može steći (2. Petrova 3,13).

Kako nam Bog može dati pravednost kada smo tako grešni? Ne možemo razumeti kako, niti treba da pitamo za to. To je isto tako veliko čudo da Bog učini nepravednog čoveka pravednim kao što je to bilo da On stvori svet. Ako čovek zove neku stvar koja ne postoji kao da postoji, on govori laž; ali kada Bog zove ono što nije kao da jeste, sama činjenica da On to zove čini da to tako i postane. Bog ne samo da čini naša srca pravednim, kad u njima nema pravednosti, već On čini više od toga: On čini naša srca pravednim i kad u njima nema ničeg osim nepravde.

Čovek koji ne veruje da Bog može Svojom rečju upisati pravednost u njegovo srce jednako je nevernik kao onaj koji, sledeći teoriju evolucije, odbacuje Mojsijev izveštaj o stvaranju. Božja sila ne može se ograničiti. Ako bi postojala ogromna planina, koja bi se postavila naspram Božje sile, On bi mogao, ne uzimajući ništa, izlomiti svu tu planinu na parčiće.

„A vi ste, braćo, kao Isaak, deca obećanja“ (Galatima 4,28 – SSP). Mi postajemo deca Božja na isti način na koji se Isak rodio – verom, kao što su Avram i Sara verovali. Obećanje je za onoga „koji ne radi, ali veruje u Onoga koji opravdava bezbožnika“ (Rimljanima 4,5 – SSP).

Mnogo toga je sadržala u sebi Avramova spremnost da žrtvuje svoga sina Isaka. Nije bilo drugoga sina kroz kojega je obećano nasledstvo moglo doći. Hristos ne bi mogao doći na svet osim preko Isaka. Ako on bude pogubljen kakva nada ostaje u dolazak Spasitelja? Nikakva. Po svemu je izgledalo da će Avram ukloniti svaku nadu u sopstveno spasenje.

Predivna vera je ovde prikazana. Avram je verovao da Bog može ponovo podići Isaka, a opet, upravo Onaj (Hristos) čijom silom je po njegovom verovanju Isak mogao biti podignut, nije došao niti je mogao doći drugačije osim preko Isaka. Ipak je Bog obećao i Avram je verovao, iako je bio pozvan da učini upravo onu stvar koja bi po ljudskom shvatanju uklonila svaku nadu da će se obećanje ikada ispuniti.

Obećanje je samo po sebi bilo nepromenljivo, a to nepromenljivo obećanje bilo je potvrđeno nepromenljivom zakletvom. Zato je Bog pod obavezom da ispuni svoja obećanja svima koji se na njih pozivaju. U njemu su založeni sam Božji presto i Njegovo postojanje, i ne ispuniti ga značilo bi da se Bog odriče Sebe Samoga.

Uskoro, Bog će doći i reći: „Saberite mi svece moje, koji učiniše sa mnom zavet (savez – KJV) na žrtvi“ (Psalam 50,5). Ovo se odnosi na Hristovu žrtvu. Kroz Njega mi dolazimo. On je jemac saveza.

Obećanje dato Avramu zavisilo je od jedne stvari – posedovanja sina. Proteklo je dvadeset pet godina od vremena kada je obećanje dato do njegovog ispunjenja. Avram se nije pokolebao u vezi sa tim obećanjem, ali Sara jeste, „i Avram prista na reč Sarinu“ (1. Mojsijeva 16,2). Ona je ovo preduzela da pomogne Gospodu da sprovede Svoj plan. Ali Agara je bila robinja, i njeno dete nije moglo da bude ništa drugo do rob, rođen na telesan način.

Seme obećano Avramu trebalo je da čine slobodni ljudi, ne robovi, tako da ništa nije postignuto ovim Sarinim planom. Došlo je vreme kada je Sara shvatila da jedina stvar koju treba da učini jeste da poveruje da je Bog kadar da ispuni Svoje obećanje bez njene pomoći. Tada, „kroz veru“ ona „primi silu da zatrudni“. Rođenje Isaka bilo je čudo. Sa ljudskog stanovišta bilo je sasvim nemoguće da Avram i Sara postanu roditelji detetu. Ona je zatrudnela Božjom silom.

Avram i Sara nisu učinili ništa da dobiju obećanje, osim što su verovali, a ipak je dete obećanja bilo njihovo sopstveno dete. Tako je i sa hrišćanima. Ništa se ne može učiniti da se stekne Hristova pravednost, osim da se veruje u obećanja. Pogrešno je činiti napor da se obezbedi Hristova pravednost. Rečeno nam je da verujemo u obećanja. Bog je obećao da će nas učiniti pravednima, i jedini put da se ta pravednost zadobije jeste da se veruje da je Bog kadar da je stavi u nas.

Kada su ljudi zadovoljni verovanjem u Boga i potčinjavanjem Njemu, postoji sila u Njegovim obećanjima da za njih izgradi pravednost, bez učešća njihove snage. Kako su ljudi učinjeni pravednima, ili učesnicima u božanskoj prirodi? „Čime su nam darovana skupocena i najveća obećanja, da pomoću njih postanete učesnici u Božijoj prirodi“ (2. Petrova 1,4 – Čarnić). Sila leži u obećanju Božjem. Kako možemo učiniti obećanja delotvornim za nas? Verujući u njih. „Ako ispovedamo svoje grehe, on je veran i pravedan da nam oprosti grehe i očisti nas od svake nepravednosti“ (1. Jovanova 1,9 – Čarnić). Priznajte svoje grehe, verujte da ih Bog oprašta kao što je obećao, i obećanje je vaše, vaši gresi su oprošteni.

Obećanja Božja mogu se uporediti sa obveznicama. Koliko njih može imati te obveznice? Svako „ko hoće“ (Otkrivenje 22,17). One važe za određenu meru blagoslova. Ta se mera nikad ne može iscrpeti, jer Bog „može sve učiniti izobilnije nego što molimo ili mislimo“ (Efescima 3,20 – Šarić). Ljudi donose obveznicu u banku i dobijaju zlato za nju. Hrišćani iznose obećanja Božja pred Njega i unovčavaju ih u blagoslov.