„Pavle, apostol ne od ljudi, niti posredstvom nekog čoveka, nego posredstvom Isusa Hrista i Boga Oca koji ga je vaskrsao iz mrtvih, i sva braća koja su sa mnom, crkvama u Galatiji: blagodat vam i mir od Boga Oca našega, i Gospoda Isusa Hrista koji je dao samoga sebe za naše grehe, da nas izbavi od sadašnjeg zlog sveta − po volji Boga i Oca našega, kome slava u sve vekove. Amin.“
Prvih pet stihova su pozdravi u kojima se sadrži celo Jevanđelje. Da ništa drugo od Spisa ne postoji sem ovoga, bilo bi to dovoljno da spase svet. Ako ovaj mali odlomak budemo proučavali sa takvim žarom i uzdizali ga tako kao da ništa drugo od Jevanđelja ne postoji, u njemu ćemo naći čvrst oslonac za svoju veru, nadu i ljubav. Dok budemo čitali reči poslanice, neka Galati nestanu iz vida i neka svako primi Božji glas, posredstvom Njegovog apostola, kao da se njemu lično danas obraća.
„Apostol“ znači onaj koji je poslan. Njegov autoritet je srazmeran autoritetu Onoga koji ga šalje, kao i njegovom poverenju u taj uzvišeniji autoritet i silu. „Jer onaj koga je Bog poslao govori Božije reči“ (Jovan 3,34). Tako je bilo sa Pavlom. On je govorio sa autoritetom, a reči koje je izgovarao, Bog mu je predao kao zapovest (vidi 1. Korinćanima 14,37). Čitajući ovu njegovu ili bilo koju drugu poslanicu u Bibliji, treba da isključimo svaku mogućnost uticaja apostolove lične nesavršenosti ili nekih njegovih predrasuda. Svaki pisac zadržava svoju individualnost, jer Bog upravo zbog toga i bira različite ljude za različite poslove. To je, međutim, Božja reč, sve u svemu.
Svi, a ne samo apostoli, imaju ovlašćenje da govore „kao reči (kao proroštvo – eng. prev) Božje“ (1. Petrova 4,11). Svi koji su u Hristu, nova su stvorenja, pomirena s Bogom kroz Isusa Hrista; a svi koji su pomireni dobili su reč i službu pomirenja, i kao ambasadori Hristovi preklinju druge da se pomire s Njim (vidi 2. Korinćanima 5,17-20). Ova činjenica bi trebalo da otkloni svako obeshrabrenje i svaki strah kod onih koji nose Božju poruku. Ambasadori zemaljskih vlasti imaju autoritet koji prati moć njihovih kraljeva ili vladara, čiji su oni predstavnici. Hrišćani predstavljaju Cara nad carevima i Gospodara nad gospodarima.
Celokupno učenje Jevanđelja je zasnovano na Hristovom Božanstvu. Apostoli i proroci su do te mere bili obuzeti ovom istinom, da ona iskri svuda u njihovim spisima. Isus Hristos je „slika nevidljivoga Boga“ (Kološanima 1,15). „On je odsjaj njegove slave i odraz njegovoga bića“ (Jevrejima 1,3). On je u početku bio s Bogom i bio je Bog, pre nego što je svet sazdan – Jovan 1,1; 17,5. „On je pre svega i sve u njemu ima svoje postojanje (sve stvoreno u njemu se održava – eng. prev)“ (Kološanima 1,17)
Isus Hristos i Bog Otac koji ga je vaskrsao iz mrtvih (vidi Galatima 1,1), povezani su na ravnopravnoj osnovi. „Ja i Otac jedno smo“ (Jovan 10,30). Oni obojica sede na jednom prestolu – Jevrejima 1,3; Otkrivenje 3,21. Savet mira je među Njima obojicom – Zaharija 6,12.13. Isus je bio Sin Božji celog Svog života (oduvek), iako je po telu bio od semena Davidovog. No, vaskrsenjem iz mrtvih, koje se dogodilo silom Duha svetosti, Njegov odnos prema Bogu, kao Sina prema Ocu, pred svima je potvrđen – Rimljanima 1,3.4. Ova poslanica (Galatima) nosi isto obeležje autoriteta kao i samo Pavlovo apostolstvo.
„Blagodat vam i mir od Boga Oca našega.“ – Ovo su reči Gospodnje i zato one znače mnogo više od ljudskih reči. Bog ne daje isprazne komplimente. Njegova reč stvara; tako ovde imamo jedan oblik stvaralačke reči.
Bog kaže: „Neka bude svetlost“, i nastaje svetlost. Tako je i u ovom slučaju: „Neka bude blagodat (milost) i mir u vama“, i tako biva. Bog je poslao milost i mir, donoseći pravednost i spasenje svim ljudima – da, čak i tebi, ko god da si; takođe i meni. Kada čitate ovaj treći stih, ne činite to tako kao da je on deo neke fraze koju nalaže bonton, ili kao uobičajeno izražavanje pozdrava, nego kao stvaralačku reč koja vama lično donosi sve blagoslove obuhvaćene mirom Božjim. Nama su namenjene iste reči koje je Isus izgovorio ženi: „Oprošteni su ti gresi… idi s mirom.“ (Luka 7,48.50)
Ovaj mir i ova blagodat dolaze od Hrista, „koji je dao samoga sebe za naše grehe“ (Galatima 1,4). „A svakome od nas dana je blagodat po meri Hristovoga dara“ (Efescima 4,7). To je blagodat „koja je u Hristu Isusu“ (2. Timotiju 2,1). Dakle, znamo da je Hristos darovan svakome od nas. Činjenica da ljudi žive dokazuje da im je Hristos darovan, jer je On „život, i život beše svetlost za ljude“ (Jovan 1,4). Ova životodavna svetlost „obasjava svakog čoveka“ (Jovan 14,6; 1,4.9). U Hristu se „sve stvoreno održava“ (Kološanima 1,17), i to je tako jer „Bog, koji nije poštedeo svog sopstvenog Sina, nego ga je predao za sve nas“ (Rimljanima 8,32), ne može a da nam s Njim ne daruje i sve drugo. „ ...Njegova božanska sila darovala (nam je) sve što služi životu i pobožnosti“ (2. Petrova 1,3). Hristos je dat svakom čoveku, što znači da svaki pojedinac dobija Njega celog. Božja ljubav grli ceo svet, ali se ona takođe obraća i svakom ponaosob. Majčinska ljubav nije podeljena između njene dece tako da svako dobija po trećinu, četvrtinu, ili petinu od nje. Svako njeno dete je predmet njene potpune pažnje i celokupne ljubavi. Koliko to više važi za Boga čija je ljubav savršenija od ljubavi svake majke! Isaija 49,15. Hristos je svetlost sveta, Sunce pravde. Ta svetlost, međutim, nije izdeljena na ljudske grupe i naseobine. Ako je neka soba puna ljudi savršeno osvetljena, onda svaka prisutna osoba uživa u punini svetlosti koja obasjava celu prostoriju, kao i kada niko drugi osim te osobe ne bi bio prisutan. Dakle, Isusov život obasjava svakog čoveka koji dolazi na svet. U svakom srcu koje veruje Hristos stanuje u Svojoj punini. Ako posejete seme u zemlju, naći ćete kasnije mnogo semena od kojih svako ima podjednako mnogo života kao i ono prvo seme.
Hristos nas je otkupio. – Kako često čujemo da neko kaže: „Ja sam toliko grešan, da se bojim da me Gospod neće prihvatiti!“ Čak i neki koji dugo ispovedaju hrišćansku veru, često sa žaljenjem čeznu da dobiju kakav dokaz da ih Bog prihvata. Ali, Bog nikome nije dao povod za takvu sumnju. Naša prihvaćenost je zauvek potvrđena. Hristos nas je otkupio i platio cenu.
Zašto ljudi idu u prodavnicu da bi nešto kupili? Zato što im je potrebno to što kupuju.
Ako je neko platio cenu za robu, koju je prethodno pregledao tako da zna šta kupuje, hoće li se trgovac brinuti da li će kupac prihvatiti robu? Ako prodavac ne isporuči robu, kupac će pitati: „Zašto mi nisi dao ono što mi pripada?“ Nije Isusu svejedno da li Mu se mi voljno predajemo ili ne. On sa beskrajnom čežnjom čeka sve duše koje je kupio Svojom sopstvenom krvlju. „Jer je Sin čovečiji došao da potraži i spase ono što je propalo (izgubljeno – Karadžić)“ (Luka 19,10). Bog nas je „izabrao u Njemu (Hristu) pre postanja sveta“ i tako „učinio da budemo prihvaćeni u Ljubljenome.“ (Efescima 1,4.6 – eng. prev)
Zašto je Hristos Sebe dao za nas? „Da nas izbavi od sadašnjeg zlog sveta.“ (Galatima 1,4)
Jedan čovek je, kažu, bio poznat po svom agresivnom temperamentu. Često bi upadao u stanje besa, a krivicu je bacao na ljude oko sebe koji su ga razdraživali. Niko među njima, govorio je, ne može biti pravedan. Zato je odlučio da ostavi svet i postane pustinjak.
Odabrao je pećinu u šumi koja je sada bila njegov novi dom, daleko od svakog ljudskog staništa. Ujutro je uzeo svoj krčag i pošao do izvora da zahvati vodu, kako bi skuvao nešto za jelo. Stena preko koje je voda tekla bila je obrasla mahovinom i klizava, tako da je krčag koji je čovek postavio nekoliko puta skliznuo, a zahvaćena voda se prosula.
Konačno, pustinjakovo strpljenje bilo je iscrpljeno. Uzviknuvši: „E videćemo, dal’ nećeš da stojiš na mestu!“, on je krčag podigao i tako ga snažno spustio na površinu stene, da se ovaj polomio u paramparčad. Sada nije bilo nikoga koga bi okrivio osim sebe samoga. To ga je navelo da shvati da nije svet oko njega, nego svet u njemu onaj koji ga goni da greši.
Gde god da pođemo, mi nosimo taj svet (to „zlo sadašnjeg naraštaja“ – Galatima 1,4 - eng. prev) sa sobom. Imamo ga u svom srcu kao težak teret koji satire. Shvatamo da kad želimo da činimo dobro, zlo se projavljuje u nama – Rimljanima 7,21. Ono je uvek prisutno – to sadašnje zlo (ili zlo sadašnjeg naraštaja), sve dok, dovedeni do očajanja, ne povičemo „Ja nesrećan čovek! Ko će me izbaviti od tela ove smrti?“ (Rimljanima 7,24 – eng. prev)
Čak je i Hristos imao teška iskušenja u pustinji, daleko od ljudskih naseobina. Sve nas to uči da kaluđerski i pustinjački način života nije deo Božjeg plana. Božji narod je so zemlji; a so mora da se izmeša sa supstancom koju treba da sačuva od kvarenja.
„Oslobođenje“ nam je stiglo i ono je naše. Hristos je poslat „da otvori(š) oči slijepcima, da izvede(š) sužnje iz zatvora i iz tamnice koji sjede u tami“ (Isaija 42,7). Prema tome, On uzvikuje: „Sloboda!“, svima koji su zarobljeni u tamnici. Onima koji su zatočeni On objavljuje da su vrata tamnice otvorena – Isaija 61,1. Svim robovima On poručuje: „Iziđite!“ (Isaija 49,9). Svako ko to želi, može radosno da uzvikne: „O Gospode! ja sam sluga tvoj … sin sluškinje tvoje; raskovao si s mene okove moje.“ (Psalam 116,16)
To je tačno, verovali mi ili ne. Mi smo Božje sluge, iako zadržavamo pravo odbijanja, pa čak i tvrdoglavog, da Mu služimo. Ako samo poverujemo, već imamo pobedu koja je pobedila svet – 1. Jovanova 5,4; Jovan 16,33. Poruka koja nam se upućuje jeste da je naš „rat završen“ i da se „naše bezakonje oprostilo.“ (Isaija 40,2 – eng. prev)
Moj greh, o blažene li pomisli,
moj greh, ne delom, nego u celini,
na krst je Njegov pribijen i ja ga ne nosim više.
Hvali, o dušo, moja, slavi Gospoda na visini!
Božja volja. – Ovo oslobođenje je „po volji Boga i Oca našega“ (Galatima 1,5). Volja Božja je naša svetost (posvećenje) – 1. Solunjanima 4,3. On hoće da se svi ljudi spasu i dođu do spoznaje istine – 1. Timotiju 2,4. On „sve čini shodno savetovanju svoje volje“ (Efescima 1,11). „Da li vi to propovedate univerzalno spasenje?“, pitaće neko. Ono što mi propovedamo jeste tačno ono što Biblija uči, a to je da se „pokaza blagodat Božija koja spasava sve ljude“ (Titu 2,11– Karadžić). Bog je ostvario spasenje za svakog čoveka i to mu daje kao Svoj dar; ali, većina ovaj dar s prezrenjem odbija. Na sudu će se otkriti da je potpuno spasenje dato svakom čoveku, a da su svi koji će na kraju biti izgubljeni, svojevoljno odbacili ono na šta su samim rođenjem imali pravo.
Božja volja je, dakle, nešto čemu se valja radovati, a ne nešto što se mora samo podnositi. Iako podrazumeva i patnju, ona je za naše dobro i predviđena je kao sredstvo kojim će se za nas ostvariti „prekomerno i neizmerno, večno izobilje slave“ (Rimljanima 8,28; 2. Korinćanima 4,17). Možemo reći zajedno sa Hristom „uživam da činim volju tvoju Bože moj.“ (Psalam 40,8 – eng. prev)
Ovde se nalazi uteha koja dolazi od poznavanja Božje volje. On želi naše oslobođenje iz ropstva grehu; zato možemo da se molimo sa potpunim pouzdanjem i zahvalnošću jer „ovo je pouzdanje koje imamo u njega: da nas sluša ako šta molimo po njegovoj volji. I kad znamo da nas sluša kad što molimo, znamo da stvarno imamo ono što smo od njega iskali.“ (1. Jovanova 5,14.15)
Neka je slava Bogu za ovo oslobođenje! Sva slava Njemu samom pripada, bez obzira da li ljudi to priznaju ili ne. Odati Bogu slavu, ne znači dodati Mu, dodeliti Mu nešto, nego prepoznati i priznati stvarnu činjenicu. Mi Mu odajemo slavu tako što priznajemo da je sva sila Njegova. „On nas je stvorio; nismo sami od sebe nastali“ (Psalam 100,3 – eng. prev)
Sila i slava su povezani, kao što učimo iz Gospodnje molitve. Kada je Isusu Svojom silom pretvorio vodu u vino, kazano nam je da je u tom čudu On objavio Svoju slavu (vidi Jovan 2,11). Tako dakle, kada odajemo slavu Bogu, mi time priznajemo da sva sila od Njega potiče. Mi ne spasavamo sami sebe, jer u nama nema snage. Kada priznajemo da sva slava pripada Bogu, nećemo sebi dopuštati hvalisavo maštanje ili bilo kakvo samouzdizanje.
Poslednje objavljivanje „večnog Jevanđelja“, koje kaže da je došao čas Božjeg suda, sadrži i zapovest koja nalaže: „Bojte se Boga i podajte mu slavu“ (Otkrivenje 14,7 – Karadžić). Tako i poslanica Galatima, koja Bogu daje slavu, predstavlja odgovor na zahtev večnog Jevanđelja i njegovo ispunjenje. Ona je bez sumnje poruka za poslednje dane. Ako je budemo proučavali i ako poslušamo ono čemu nas uči, možemo da ubrzamo dolazak vremena kada će se „zemlja napuniti poznanja slave Gospodnje kao što je more puno vode.“ (Avakum 2,14)
„Čudim se da se tako brzo odvraćate od onoga koji vas je pozvao Hristovom blagodaću, na drugo evanđelje, koje nije drugo evanđelje, samo ima nekih koji vas zbunjuju i žele da izvrnu evanđelje o Hristu. Ali ako vam čak i mi, ili anđeo sa neba propoveda evanđelje različito od onoga koje smo vam mi propovedali, neka bude proklet. Kao što smo pre kazali i sad opet velim: ako vam ko propoveda evanđelje koje se razlikuje od onoga što ste primili, neka bude proklet.“
Apostol sada uranja u samo središte problema. Njegov duh kao da je u plamenu; sa naoštrenim perom u ruci on piše kako može samo neko ko snažno oseća teret za duše koje srljaju u propast.
Pavlova braća bila su u smrtnoj opasnosti i on nije mogao da traći vreme na suvišne komplimente. Morao je odmah da pređe na problem, obraćajući im se što je moguće jasnijim i direktnijim rečima.
Ko poziva ljude? „Veran je Bog koji vas je pozvao u zajednicu svoga Sina, Isusa Hrista, Gospoda našega“ (1. Korinćanima 1,9). „A Bog svake blagodati, koji vas je u Hristu pozvao u svoju večnu slavu“ (1. Petrova 5,10). „Jer je za vas to obećanje, i za vašu decu, i za sve daljne koliko god ih pozove Gospod Bog naš“ (Dela 2,39). Oni koji su blizu i oni koji su daleko – to uključuje sve ljude na ovom svetu. Prema tome, Bog zove svakoga. (Međutim, neće svi da dođu!)
Da li je Pavle na sebe mislio kao na onog ko je Galatima uputio poziv, o koji su se oni kasnije oglušili? Samo jedna pomisao biće dovoljna da nas ubedi koliko je takva mogućnost bez osnova. Sam Pavle kaže da je duhovni pad rezultat čovekovog uspešnog pokušaja da učenike povede za sobom (vidi Dela 20,30); on je, kao sluga Hristov, bio poslednji čovek koji bi ljude vukao za sobom. Može da bude mnoštvo usta, ali je glas samo jedan.
Odvojeni od Boga. – S obzirom na to da su braća Galati bili odvojeni od Boga koji ih je pozvao, i kako je Bog Onaj koji milostivo poziva ljude, jasno je da su vernici u Galatiji napustili Gospoda. Manje je važno kada se pridružite čoveku ili ga napustite, ali od životne je važnosti da budete s Bogom.
Mnogi misle da su sigurni samim tim što su „članovi dobrog (uglednog) društva“ koje čini ovu ili onu crkvu. No, jedino što je vredno u celoj stvari, jeste: Da li sam u zajednici s Gospodom? I da li hodam u Njegovoj istini? Ako je neko sjedinjen s Bogom, On će ubrzo naći svoje mesto među Božjim narodom; jer oni koji nisu Njegov narod neće dugo tolerisati revne Božje sledbenike u svojim redovima. Dok je boravio u Antiohiji, Varnava je podsticao braću „da odlučnim srcem ostanu u Gospodu“ (Dela 11,22.23). To je sve što je bilo neophodno. Ako tako činimo, sigurno ćemo vrlo brzo naći Božji narod.
Oni koji su napuštali Gospoda bili su „bez Boga u svetu“, u meri u kojoj su se odvojili od Njega. No, oni na koje su se ove reči pre svega odnosile, bili su neznabošci, ili pagani – Efescima 2,11.12. Dakle, braća Galati vraćala su se nazad na paganstvo. Ne bi ni moglo biti drugačije, jer hrišćanin se neminovno vraća natrag, na onaj svoj život od kojeg je bio izbavljen, kad god izgubi svoj oslonac u Gospodu. Nema beznadežnije pozicije nego kada je čovek bez Boga.
„Drugo jevanđelje.“ – Kako je moguće da postoji „drugo jevanđelje“? Pravo Jevanđelje je „sila Božja na spasenje svakome ko veruje“ (Rimljanima 1,16). Sam Bog je sila, i odvojiti se od Njega znači odvojiti se od Hristovog Jevanđelja.
Ništa ne zaslužuje da se nazove Jevanđeljem ukoliko ne nudi spasenje. Ono što ne nudi ništa sem smrti, ne može se zvati „Jevanđelje“ – „dobra vest“, ili „radosna vest“. Obećanje smrti ne odgovara defniciji Jevanđelja. Da bi bilo koje lažno učenje prošlo, ono mora makar da se „pretvara“ da je put života; drugačije ne bi moglo da prevari ljude pred kojima se predstavlja. Galati su bili zavedeni da napuste Boga, posredstvom nečega što im je obećavalo život i spasenje, ali silom koja nije bila Božja. To drugo jevanđelje bilo je samo ljudsko. Varka je ništa. Maska nije čovek; tako ni ovo „drugo jevanđelje“, na koje su braća Galati bili namamljeni, nije bilo ništa drugo nego jedno izopačeno jevanđelje, falsifkat, varka, nikako ne ono pravo Jevanđelje. Pitanje koje sledi je: Šta je onda pravo Jevanđelje? Da li je to ono koje je Pavle propovedao? Ili ono koje su drugi propovedali?
Kao što je Isus Hristos za nas Božja sila i nema drugog imena posredstvom kojeg bi se spasenje moglo ostvariti, tako isto može postojati samo jedno istinsko Jevanđelje. Ono koje je Pavle govorio Galatima, kao i Korinćanima: „Isus Hristos i to raspeti“ – ono isto Jevanđelje koje su propovedali Enoh, Noje, Avram, Mojsije i Isaija. „Za njega svedoče svi proroci, da će njegovim imenom dobiti oproštaj grehova svako ko veruje u njega.“ (Dela 10,43)
Ako bi ma koji čovek, pa čak i anđeo sa neba, propovedao nešto suprotno od onoga što su govorili Pavle i proroci, našao bi se pod prokletstvom. Ne postoje dva standarda za ispravno i pogrešno. Ono što bi danas donelo prokletstvo, imalo bi iste rezultate kakvi su se mogli videti i pre pet hiljada godina. Način spasenja bio je isti u svim epohama. Jevanđelje propovedano Avramu (Galatima 3,8) bilo je istinsko i anđeli su bili poslati da mu ga saopšte; takođe, proroci starog doba propovedali su ovo isto Jevanđelje – 1. Petrova 1,11.12. Ako bi Jevanđelje koje su propovedali ljudi od starina bilo neko drugo jevanđelje u odnosu na ono koje je Pavle objavljivao, onda bi i ti starozavetni ljudi bili pod prokletstvom.
Ali, zašto da neko bude proklet zbog toga što iznosi drugačije jevanđelje? Zato što je takav sredstvo pomoću kojeg drugi dospevaju u prokletstvo, zavedeni da veruju u varku i grade svoje spasenje na onome što je ništavno. Pošto su Galati napuštali Boga, njihova vera se sve više uzdala u ono što je bila navodno ljudska sila, to jest njihova sopstvena moć za spasenje. Međutim, nijedan čovek ne može drugoga da spase (vidi Psalam 49,7.8). „Da je proklet čovjek koji se uzda u čovjeka i koji stavlja tijelo sebi za mišicu, a od Gospoda odstupa srce njegovo“ (Jeremija 17,5). Onaj ko drugoga zavodi u stanje prokletstva, naravno, i sam će biti proklet. „Proklet da je koji bi zaveo slijepca s puta“ (5. Mojsijeva 27,18). Ako je tako u slučaju kada neko fzički slepog čoveka navede da se ovaj spotakne, koliko se onda to još više odnosi na onoga koji prouzrokuje da se jedna duša spotakne na svoju večnu propast! Obmanuti ljude lažnom nadom na spasenje – šta bi moglo da bude pogubnije od ovoga? To je isto kao kada bi prevarili nekoga da zida kuću nad bezdanom jamom.
Anđeo s Neba. – Međutim, da li postoji takva mogućnost da „anđeo s neba“ dođe i propoveda nešto što nije pravo Jevanđelje? Svakako, iako to ne bi bio anđeo koji je skoro sišao s neba. „Jer i sam satana uzima vid svetlog anđela. Nije onda ništa veliko kad se i njegove sluge pretvaraju u sluge pravednosti“ (2. Korinćanima 11,14.15). To su oni koji se predstavljaju kao duhovi mrtvih i koji kažu da donose nove vesti iz carstva koje je s one strane groba. Svi oni bez izuzetka propovedaju „neko drugo jevanđelje“ koje nije Hristovo. Čuvajte ih se. „Dragi moji, ne verujte svakom duhu, nego proveravajte duhove – jesu li od Boga“ (1. Jovanova 4,1). „Ako li ko ne govori u skladu sa zakonom i svedočanstvima, to je zato što u njemu nema svetlosti“ (Isaija 8,20 – eng. prev). Niko ne mora da bude prevaren sve dotle dok ima Božju reč. U stvari, nemoguće je da neko bude prevaren sve dok se drži reči Božje.
U prva tri stoleća crkva je bila prožeta paganstvom, i uprkos reformacijama, mnogo je još paganskog ostalo. To je bio plod ugađanja ljudima (vidi Galatima 1,10). Biskupi su mislili da će ostvariti uticaj na neznabošce, popuštajući u nekim određenim jevanđeoskim principima. Rezultat je bio kvarenje crkve.
Samoljublje je uvek u osnovi svakog napora da se postigne usklađenost s ljudima, kako bi se oni odobrovoljili. Biskupi su želeli (verovatno često i sami nesvesni) da povedu učenike za sobom – Dela 20,30. Da bi dobili ugled i čast u narodu, morali su da naprave kompromise i izopače istinu.
Ovo isto učinjeno je i u Galatiji. Ljudi su izopačili Jevanđelje. Ali, Pavle je nastojao da ugodi Bogu, a ne čoveku. On je bio Božji sluga i Bog je bio jedini do čijeg zadovoljstva je Pavlu bilo stalo. Ovaj princip pokazuje se kao tačan u bilo kojoj vrsti posla. Uposleni radnici koji pokušavaju da dobiju odobravanje i pohvalu samo od strane ljudi, neće biti lojalni radnici, jer će raditi dobro samo kad ih drugi gledaju, dok će zabušavati kada ih niko ne nadzire. Zato Pavle apeluje: „Robovi, slušajte u svemu svoje telesne gospodare, ne u pritvornosti (ne kao pod prismotrom – eng. prev) kao oni koji ljudima ugađaju… Što god činite, činite iz duše kao da činite Gospodu.“ (Kološanima 3,22-24)
Postoji sklonost da se oštra ivica istine ublaži, kako se ne bi izgubila naklonost bogatih i uticajnih osoba. Koliko njih je ugušilo sopstveno ubeđenje u strahu od gubitka para ili položaja! Neka svako od nas zapamti reči: „Kad bih još ljudima ugađao, Hristov služitelj ne bih bio“ (Galatima 1,10). Ovo, međutim, ne znači da treba da budemo kruti i neuljudni. To, takođe, ne znači da ćemo namerno uvrediti bilo koga. Bog je ljubazan i prema nezahvalnima i onima koji su daleko od svetosti. Moramo da budemo „lovci na ljude“ (sposobni da zadobijamo ljude) i to onim manirima koji su nebom odobreni. Sve što treba da pokažemo jeste privlačnost Raspetoga u svoj Njegovoj ljupkosti.
Galatima 1,10-12:
„Da li ja sad ljude uveravam ili Boga? ili nastojim da ugodim ljudima? Kad bih još ljudima ugađao, Hristov služitelj ne bih bio. Dajem vam, naime, na znanje, braćo, da evanđelje, koje sam vam ja propovedao, nije ljudsko; jer ga ne primih od čoveka, niti sam od čoveka bio poučen, nego otkrivenjem Isusa Hrista.“
Jevanđelje je božansko, ne ljudsko. U prvom stihu apostol kaže da ga nije čovek poslao, pa zato i nije njegova briga da čoveka učini zadovoljnim, već samo Hrista. Sada postaje sasvim jasno da je poruka koju nosi sveta i da potiče s neba. Po rođenju i vaspitanju, Pavle je bio protivnik Jevanđelja. Obraćen je tako što je začuo glas s neba. Sam Gospod mu se obratio još dok je bio prožet ubilačkom mržnjom protiv Božjih svetih.
Nema dve osobe koje su imale isto iskustvo obraćenja. Ipak, u svim iskustvima ove vrste zapažaju se isti opšti principi. Imajući u vidu rezultat, svako ko se obrati mora da prođe kroz ono kroz šta je Pavle prošao. Možda nečije iskustvo neće biti tako upečatljivo za druge, ali ako je istinsko, ono mora da bude otkrivenje koje dolazi s neba, kao što je to bilo u Pavlovom slučaju. „A sinovi će tvoji svi biti naučeni od Gospoda“ (Isaija 54,13). „Svaki ko je čuo od Oca i naučio – dolazi k meni“ (Jovan 6,45). „A vi – u vama ostaje pomazanje koje ste od njega primili i nije vam potrebno da vas ko poučava.“ (1. Jovanova 2,27)
Ne činite grešku, zaključivši da to čini izlišnom potrebu za čovekom kao sredstvom u prenošenju Jevanđelja. Gospod je postavio apostole i proroke, učitelje i druge služitelje u crkvi (1. Korinćanima 12,28). Božji Duh je taj koji u svima njima deluje. Bez obzira preko koga čovek prvi put čuje istinu, on treba da je primi kao poruku koja dolazi direktno s neba. Sveti Duh osposobljava one koji žele da tvore Božju volju, da raspoznaju šta je istina čim je čuju; i oni je i prihvataju, ne na osnovu autoriteta čoveka preko kojeg im je istina došla, nego na osnovu Božjeg autoriteta, jer je On Bog svake istine. I mi možemo da budemo isto tako sigurni u istinu koju držimo i propovedamo, kao što je to Pavle bio.
Kada god neko naglašava ime nekog čuvenog i uvaženog skolara (teologa), da bi time opravdao svoje verovanje, ili dao značaj onome u šta želi da ubedi svog slušaoca, možete biti sigurni da on sam ne poznaje istinu koju ispoveda. To što govori može biti istina, ali on sam za sebe nije ubeđen u to. Svako ima privilegiju da spozna istinu – Jovan 8,31.32. Kad neko prihvati istinu kao nešto što mu dolazi direktno od Boga, ni deset hiljada puta deset hiljada velikih imena onih ljudi koji bi stali na stranu istine, ne bi doprinela njenoj vrednosti ni koliko jedno zrnce, kao što, s druge strane, poverenje u tu istinu ni najmanje ne bi bilo načeto ako bi se protiv nje udružili svi veliki umovi ovog sveta.
Zapazite da Pavlova poruka nije samo otkrivenje dobijeno od Hrista, nego „otkrivenje (samog) Hrista“. Ne radi se samo o tome da je Hristos nešto rekao Pavlu, već se Hristos otkrio Pavlu. Tajna Jevanđelja je Hristos u verniku, nada slave – Kološanima 1,25-27. Samo tako istina može da bude obznanjena. Hristos nije neko ko stoji podalje i stavlja pred nas pravedne principe koje mi moramo da sledimo; On Sebe utiskuje u nas, uzima nas pod Svoje i čini da se Njegov život otkriva u našim smrtnim telima, kada Mu se mi predamo. Kada se ovaj život ne ispoljava, onda nema ništa od propovedanja Jevanđelja. Isusov život se otkrivao u Pavlu da bi ovaj mogao da Ga propoveda među neznabošcima. Njegov posao nije bio da priča o Hristu, nego da propoveda Hrista samog. „Jer mi ne objavljujemo sebe same nego Hrista Isusa Gospoda.“ (2. Korinćanima 4,5)
Bog čeka i čezne da Hrista otkrije u svakom čoveku. Čitamo o ljudima „koji nepravednošću zadržavaju (guše, zataškavaju – eng. prev) istinu“; i da „ono što se može saznati o Bogu njima je poznato; Bog im je objavio“; u svemu što je Bog stvorio „Njegova večna sila i božanstvo mogu se… jasno sagledati“ (Rimljanima 1,18-20). Isus je istina – Jovan 14,6. On je, takođe, sila Božja (1. Korinćanima 1,24) i sam Bog (Jovan 1,1). Prema tome, Hristos je istina koju ljudi „guše“. On je Božja Reč data svim ljudima, a ujedno i sila pomoću koje oni ovu reč mogu da sprovedu u delo (vidi 5. Mojsijeva 30,14; Rimljanima 10,6-8).
Međutim, u mnogim ljudima Hristos je do te mere „ugušen“ („zataškan“) da Ga je teško prepoznati. Sama činjenica da oni žive dokazuje da ih Hristos voli i da bi ih spasao. Ali, On mora strpljivo da čeka vreme kada će oni primiti reč i kada će, na taj način, Njegov savršeni život biti otkriven u njima.
To se može već sada dogoditi u životu svakog čoveka ko želi ovo iskustvo, bez obzira na to koliko je on grešan i unižen. Bogu čini zadovoljstvo da ostvari ovo delo u svakom čoveku.
„Vi ste svakako čuli za moj nekadašnji način života u judejstvu, da sam preko mere gonio crkvu Božiju i razarao je, pa sam u judejstvu prevazišao mnoge svoje vršnjake u svom narodu − kao preterani revnitelj za svoja otačka predanja. Ali kada se svide onome koji me je izabrao od utrobe moje matere i koji me je pozvao svojom blagodaću, da otkrije svoga Sina u meni − da ga ja objavim među mnogobošcima, nisam se odmah posavetovao sa ljudima, niti sam otišao gore u Jerusalim onima koji su pre mene bili apostoli, nego odoh u Arabiju, pa se opet vratih u Damask.“
Zašto je Pavle proganjao crkvu tako neumoljivo i revnosno, pokušavajući da je uništi? On nam objašnjava da je to bilo prosto zato što je revnovao za tradiciju svojih otaca. Pred Agripom on kaže: „I ja sam sa svoje strane mislio da treba sasvim neprijateljski da postupim protiv imena Isusa Nazarećanina. To sam i učinio u Jerusalimu; dobivši ovlašćenje od prvosveštenika zatvorio sam u tamnicu mnoge od svetih, a kad su ih ubijali, ja sam bio za to. Mnogo puta sam ih po svim sinagogama kažnjavanjem prisiljavao da hule; razjaren preko svake mere na njih gonio sam ih čak do tuđih gradova.“ (Dela 26,9-11)
Svu tu mahnitu revnost za otačku tradiciju Pavle je smatrao revnovanjem za Boga. (Dela 22,3)
Izgleda gotovo neverovatno da neko ko kaže da služi pravom Bogu može da gaji tako pogrešne ideje o Njemu i da pretpostavlja kako On uživa u takvoj vrsti službe. Ipak je ovaj ogorčeni i nemilosrdni progonilac hrišćana mogao da kaže nakon mnogih godina svog potonjeg iskustva: „Braćo, ja sam sa potpuno čistom savešću živeo služeći Bogu do ovoga dana“ (Dela 23,1). Iako je pokušavao da ućutka rastuće osvedočenje koje je ga je sve više obuzimalo, dok je kao svedok prisustvovao strpljivom podnošenju muka i snažnom svedočanstvu koje su ostavljali umirući hrišćani, Savle nije svesno ubijao svoju savest. Naprotiv, pokušavao je da održi dobru savest. Farisejska nauka bila je tako duboko ukorenjena u njegovom umu, da je bio uveren u to da su ova nova i čudna osvedočenja delo nekog zlog duha, i da je njegova dužnost da se tome suprotstavi. Dakle, ubeđenje koje je dolazilo od Duha Božjeg, za neko vreme činilo je samo da se njegovo revnovanje protiv hrišćana udvostruči. Od svih ljudi na svetu, Savle, samopravedni farisej, bio je čovek sa najmanje simpatija prema hrišćanstvu. On je bio mlad čovek u usponu, na koga su jevrejski vladari mnogo polagali, verujući da je upravo on neko ko će dati bitan doprinos u obnovi jevrejske nacije i religije, do one veličine koja je postojala u prošlim vremenima. Pred Savlom se pružala blistava budućnost, posmatrano iz ovozemaljske perspektive. Međutim, ono što je mislio da mu je dobitak, to je počeo da smatra gubitkom Hrista radi, zbog kojeg je sve izgubio – Filibljanima 3,7.8.
Judaizam, međutim, nije bio Božja i Hristova religija. Bila je to ljudska tradicija. Mnogi čine veliku grešku smatrajući judaizam religijom Starog zaveta. Stari zavet ne naučava judaizam ništa više nego što Novi zavet naučava romanizam. Religija Starog zaveta je religija Isusa Hrista.
Kada je Pavle bio u judaizmu, on zapravo nije verovao Stari zavet koji je svakodnevno čitao i slušao, jer ga nije razumeo; da jeste, spremno bi prihvatio Hrista. „Jer jerusalimski stanovnici i njihove starešine ne prepoznaše ovoga Isusa, nego ga osudiše i tako ispuniše proročke reči koje se čitaju svake subote.“ (Dela 13,27)
Tradicija predaka vodila ih je u kršenje Božjih zapovesti – Matej 15,3. Bog je rekao o jevrejskom narodu: „Ovaj narod me poštuje usnama, a srce je njihovo daleko od mene. Uzalud me poštuju učeći nauke koje su ljudske zapovesti“ (stihovi 8 i 9). Isus nije imao ni jednu reč osude za Mojsija i njegove spise. On kaže Jevrejima: „Jer da ste verovali Mojsiju, verovali biste i meni; jer je on o meni pisao“ (Jovan 5,46). Sve što su književnici čitali i zapovedali iz njegovih spisa trebalo je uvažavati; njihov primer, pak, trebalo je izbegavati, jer oni nisu poštovali Spise. Hristos je o njima rekao da „vezuju teška i nesnošljiva bremena i meću na ljudska pleća, a sami svojim prstom neće da ih pomaknu.“ (Matej 23,4)
To nisu bile zapovesti Božje, jer „zapovesti njegove nisu teške“ (1. Jovanova 5,3); one, takođe, nisu bile od Hrista, jer je „breme njegovo lako“ (Matej 11,30). Ovi učitelji judaizma nisu pred novoobraćenima iznosili reči Biblije niti bilo koji od njenih delova, niti su pokušavali da od njih naprave sledbenike Mojsijevih Spisa. Daleko od toga! Oni su ih zavodili daleko od Biblije, a njena učenja zamenjivali su ljudskim zapovestima. To je bilo ono što je izgradilo Savlov duh.
Na svom putu za Damask, „dišući pretnjom i ubistvom“, Savle je sprovodio odluku Sinedriona koji mu je dao pun autoritet da veže i sprovede sve hrišćane, kako muškarce, tako i žene. Međutim, iznenada se i sam našao zarobljen, ne od ljudske ruke, već od svemoćne sile Božje. Tri dana posle toga Bog kaže Ananiji, poslavši ga da Savlu vrati vid: „Jer mi je on izabrano oruđe – da iznese moje ime pred mnogobošce.“ (Dela 9,15)
Koliko dugo pre ovog događaja je Savle bio izabran Božji vesnik? On sam odgovara: „izabrao od utrobe moje matere“ (Galatima 1,15). On nije prvi o kojem čitamo da je od rođenja izabran za svoje životno delo. Setite se Samsona – Sudije 13. Jovan Krstitelj bio je imenovan. A njegov karakter i životni poziv bili su opisani u mesecima pre njegovog rođenja. Gospod je rekao Jeremiji: „Prije nego te sazdah u utrobi, znah te; i prije nego izide iz utrobe, posvetih te; za proroka narodima postavih te“ (Jeremija 1,5). Neznabožački car Kir, bio je po imenu prozvan sto godina pre nego što se rodio, a njegov deo posla u Božjem velikom planu bio je već ispisan, čekajući na Kirovo pojavljivanje – Isaija 44,28; 45,1-4.
Ovo nisu izolovani slučajevi. Važi za sve ljude, koliko i za Solunjane, da ih je Bog „od početka izabrao za spasenje, posvećenjem Duha i verom u istinu“ (2. Solunjanima 2,13 – eng. prev). Na svakome je da ovaj poziv i izbor potvrdi. Onaj koji „hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine“ (1. Timotiju 2,4), isto tako odredio je svakome njegov posao (Marko 13,34). Dakle, Onaj koji Sebe nije ostavio neposvedočenog, čak ni kada je reč o neživoj prirodi, imaće ljude, kao najuzvišenija zemaljska stvorenja izašla iz Njegove ruke, koja će voljno svedočiti za Boga kako to samo mogu ljudi obdareni razumom.
Svi su ljudi izabrani da svedoče za Boga i svakome je pokazan njegov posao. Kroz ceo život Duh se bori sa svakim čovekom, ne bi li ga naveo da da svoj pristanak i bude upotrebljen u onom poslu za koji ga je Bog pozvao. Samo će večni sud pokazati koliko divnih prilika su ljudi nemarno proćerdali. Savle, surovi progonitelj, postao je silan apostol. Ko može da pretpostavi koliko bi dobra nastalo da su se ljudi, čiji ogroman uticaj navodi druge samo na zlo, pokorili uticaju Svetog Duha? Ne mogu svi biti apostol Pavle; ali istina je da je svako, prema mogućnostima koje mu je Bog dao, izabran i pozvan da svedoči za Boga, i ta istina će dati životu jedno sasvim novo značenje.
Kako je to divna, radosna, a uz to i uzvišena misao koja nam pada na pamet dok posmatramo ljude koji hodaju pored nas: svakome od njih Bog je lično poverio jedan naročit posao koji oni treba da obave u toku svog života! Svi su oni sluge najuzvišenijeg Boga, svakome je dodeljena naročita služba. Morali bismo strogo da se čuvamo da ni u najmanjoj sitnici ne sprečimo nekoga u vršenju njegove nebom određene dužnosti.
Pošto je Bog taj koji svakome određuje posao, svako mora od Njega da primi uputstva, a ne od čoveka. Zato treba da se čuvamo od toga da diktiramo drugima šta je njihova dužnost. Bog to može i njima da objasni kao što je objasnio nama, a ako njega ne poslušaju, neće biti ništa spremniji da poslušaju ni nas, čak i onda kada ih savetujemo u dobrom pravcu. „Nije na čoveku koji hoda da upravlja svoje korake“ (Jeremija 10,23 – eng. prev), a još manje da upravlja korake drugog čoveka.
Oslanjanje na savet čoveka od krvi i mesa. – Apostol Pavle nije odlazio u Jerusalim prve tri godine nakon svog obraćenja. Zatim je proveo u ovom gradu ne više od petnaest dana i video samo dvojicu apostola. Braća su ga se plašila i nisu mu isprva verovala da je on sada učenik. Očigledno je da Pavle nije primio Jevanđelje od bilo kog čoveka.
Činjenica da Pavle nije „pitao krv i telo“, sadrži značajne pouke za nas. Njemu to mu nije bilo neophodno da bi stekao sigurnost, jer je imao reč Gospodnju. No, takav slučaj kakav je njegov nikako nije nešto uobičajeno, nešto na šta se mnogi ugledaju. Na primer, neko pročita nešto u Bibliji i onda mora da pita drugoga za mišljenje pre nego što se usudi da to verom prihvati. Ako niko od njegovih prijatelja ne veruje, on će se plašiti da poveruje u to što je pročitao. Ukoliko njegov pastor, ili neki biblijski komentator objasni ovaj tekst na jedan način, onda on to tako prihvata. „Telo i krv“ odnose pobedu nad Duhom i Rečju.
Zapovest (Božja) mora biti tako jasna, da svaki izgovor zbog traženja mišljenja drugih ljudi u pogledu njenog značenja učini potpuno besmislenim. Sada se nameće pitanje: „Mogu li ja to sebi da priuštim? Neće li me to koštati prevelike žrtve?“ Najopasnije „telo i krv“ koje neko može da pita je njegovo sopstveno. Nije dovoljno biti nezavisan od drugih; u pitanjima istine, svako mora da bude nezavisan od sebe samog. „Uzdaj se u Gospoda svijem srcem svojim, a na svoj razum ne oslanjaj se.“ (Priče 3,5)
Papa je neko ko sebi pripisuje pravo na mesto savetodavca koje zakonito pripada samo Bogu. Ljudi koji od sebe čine papu tako što slede svoj sopstveni savet, zapravo jednako greše kao i oni koji drugima određuju šta će da čine ili veruju. Ovi prvi su još podložniji prevarama nego drugi, koji slede papu radije nego sebe same. Ako treba slediti papu, onda je daleko doslednije da to bude rimski papa, jer on ima mnogo više papskog iskustva nego bilo ko drugi. Međutim, nijedan od njih nije potreban, jer imamo Božju reč. Kada Bog govori, mudro je smesta poslušati, bez ikakvog prethodnog traženja saveta, čak ni od sopstvenog srca. Božje ime je Savetnik (Isaija 9,6) i On je „divan u savetu“. Poslušajte Ga bez oklevanja!
Pavle nije gubio vreme. Mislio je da služi Bogu kada je progonio crkvu, i čim je saznao za svoju grešku promenio je svoj stav i pravac svog delovanja. Ugledavši Isusa iz Nazareta, prepoznao Ga je kao svog Gospoda i odmah povikao: „Gospode, šta hoćeš da činim?“ Bio je spreman za svoje pravo mesto u službi i to istog trena. Da li to isto mogu svi iskreno da kažu: „Hitim, i ne zatežem se čuvati zapovijesti tvoje“ (Psalam 119,60). „Putem zapovijesti tvojih trčim, jer si raširio srce moje.“ (Psalam 119,32)
Pavle kaže da je Hristos otkriven u njemu, kako bi mogao da Ga propoveda među neznabošcima, to jest, paganima. U 1. Korinćanima 12,2 čitamo: „Znate da ste, kada ste bili mnogobošci, dozvoljavali da vas vuku nemim idolima, kako su vas i odvlačili.“ Zapazite da su Korinćani bili neznabošci i da su to prestali da budu kada su postali hrišćani!
„Simeon kaza kako se Bog najpre pobrinuo da između mnogobožaca uzme narod za svoje ime“ (Dela 15,14). Jakov se obratio vernicima u Antiohiji i u drugim mestima kao onima „koji se od mnogobožaca obraćaju Bogu“ (stih 19). Božji narod je odvojen od mnogobožaca, ali je, odvojivši se, prestao da bude neznabožački narod. Avram, otac Izrailja, uzet je između neznabožaca. Tako će „sav Izrailj biti spasen“, pošto uđe punina od mnogobožaca – Rimljanima 11,25.26.
Bog se podjednako starao za obraćenje neznabožaca pre tri hiljade godina, kao što se i sada stara. Njima je Jevanđelje propovedano pre prvog Hristovog dolaska, kao i nakon ovog događaja. Preko mnogih oruđa i posrednika, Bog je Sebe obznanio u svakoj naciji. Jeremija je na poseban način izabran kao prorok neznabožaca ili pagana. „Prije nego te sazdah u utrobi, znah te; i prije nego izide iz utrobe, posvetih te; za proroka narodima postavih te“ (Jeremija 1,5). Jevrejska reč na mestu gde je prevedeno kao „narodima“, vrlo je slična onoj koja označava pagane. Neka niko ne misli da je Bog svoju istinu ograničio samo na jednu naciju, bilo da je reč o Jevrejima ili neznabošcima. „Jer nema razlike između Judejina i Grka; jedan isti Gospod je nad svima, bogat za sve koji ga prizivaju.“ (Rimljanima 10,12)
Novoobraćeni propoveda. – Čim se obratio, Pavle je „odmah… propovedao Isusa“ (Dela 9,20). Zar to nije čudesno da je on istog časa bio u stanju da propoveda i to sa silom? Zaista, čudo je kad bilo ko od ljudi propoveda Hrista; ali ne mislite da je Pavle sve to znanje dobio trenutno, bez prethodnog proučavanja. Zapamtite da je on celog svog života bio predani istraživač Spisa. Pavle koji je bio napredniji od svih svojih savremenika, istovremeno je bio tako dobro upoznat sa Biblijom, kao što jedan školarac zna tablicu množenja. No, njegov um bio je zaslepljen tradicijom otaca, koja je takođe činila veliki deo njegovog vaspitanja. Slepilo koje ga je snašlo u trenutku kada ga je nebeska svetlost obasjala na putu za Damask, dobro je ilustrovala slepoću njegovog uma. Isto tako, krljušt koja je spala s njegovih očiju kada je Ananija došao da s njim govori, ukazivala je na svetlost Reči koja je u njemu zasjala novom snagom, raspršujući tamu tradicionalizma.
Možemo biti sigurni da, dok je boravio u Arabiji, on nije sve vreme proveo isključivo u proučavanju i razmišljanju, s obzirom na to da je propovedanje bilo njegov život. On je bio veoma surov progonitelj, ali sada kada je toliko bogatstvo milosti dobio od Boga, smatrao je sve proteklo vreme izgubljenim, jer ga nije koristio da bi tu milost drugima objavljivao. Zato je i govorio: „Teško meni ako ne propovedam evanđelje“ (1. Korinćanima 9,16). Propovedao je u sinagogama u Damasku odmah nakon svog obraćenja i pre nego što je otišao u Arabiju. Zato je sasvim prirodno zaključiti kako je on propovedao Jevanđelje i Arapima. Tamo je mogao da govori slobodno, bez protivljenja na koje je uvek nailazio među Jevrejima, pa zbog toga njegov rad nije mnogo ometao njegovo razmišljanje o jednom novom svetu koji se upravo otvarao pred njim.
„Zatim, posle tri godine, odoh gore u Jerusalim da upoznam Petra, te ostah kod njega petnaest dana. A nekog drugog od apostola nisam video, sem Jakova brata Gospodnjeg. Što vam pak pišem, evo pred Bogom govorim da ne lažem. Zatim dođoh u krajeve Sirije i Kilikije. A Hristovim crkvama u Judeji bio sam lično nepoznat. One su samo slušale: naš nekadašnji gonilac sada propoveda veru koju je nekada rušio, te slavljahu Boga na meni.“
Neka niko ne gleda na onoga ko se protivi Jevanđelju kao na nepopravljivu osobu. Oni koji se suprotstavljaju treba da s krotošću budu naučeni, jer ko zna neće li im Bog dati pokajanje za poznanje istine?
Neko bi mogao da kaže o Pavlu: „On je imao jasnu svetlost kao i svako drugi; imao je svaku moguću priliku; ne samo da je čuo nadahnuto Stefanovo svedočanstvo, nego je slušao i ispovesti mnogih umirućih mučenika. On je tvrdovrati bednik od koga je beskorisno očekivati bilo kakvo dobro.“ Ipak, taj isti Pavle postao je najveći propovednik Jevanđelja, kao što je ranije bio najveći i najogorčeniji progonilac iste te nauke.
Da li postoje oko vas žestoki protivnici istine? Ne borite se protiv njih i ne prekorevajte ih. Neka sva gorčina i borbenost ostanu na njihovoj strani, a vi se držite za Božju reč i molite se. Možda neće mnogo proći i Gospod kojeg sada ruže, biće proslavljen u njima.
Proslavljanje Boga. – Kako je različito bilo Pavlovo iskustvo u odnosu na iskustvo onih kojima je pisao: „Ta zbog vas se huli na ime Božije među mnogobošcima“ (Rimljanima 2,24). Svako ko tvrdi da ide za Bogom, treba da bude sredstvo koje će doprineti da se slava odaje Njegovom imenu. Ipak, mnogi čine da se na njega huli. Kako ćemo postići da se Njegovo ime proslavi? „Tako neka zasvetli vaša svetlost pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima“ (Matej 5,16). To je život verom u Hrista.