Jedanaesto poglavlje Rimljanima zatvara diskusiju koja se odnosi na Izrailj. U svakom od ova tri poglavlja, jasno nam je predstavljeno da neznabošci, ako veruju, imaju jednak udeo sa Jevrejima, kao i to da ovi potonji gube sve privilegije kao Božji narod, svojim neverovanjem. Istina da su svi ljudi jednaki i da su Božja obećanja dana svima koji veruju, bez obzira na rođenje ili pripadanje nekoj naciji, ne bi mogla biti jasnije prikazana nego što je to učinjeno u pomenutim poglavljima.

Rimljanima 11,1-22:

„Pitam sad: da nije Bog odbacio svoj narod? Daleko od toga. Jer i ja sam Izrailjac od Avraamovog potomstva, iz Venijaminovog plemena. Bog nije odbacio svoj narod, koji je unapred znao. Ili ne znate šta Pismo govori o Iliji, kako se tuži Bogu na Izrailja? ‘Gospode, pobiše tvoje proroke, razrušiše tvoje oltare, a ja sam ostao sam, pa i moj život traže’. Ali šta mu veli Božiji odgovor? ‘Ostavih sebi sedam hiljada ljudi koji nisu priklonili kolena pred Vaalom’. Tako, dakle, i u sadašnje vreme postoji jedan ostatak izabran po blagodati. Ako je pak po blagodati, onda nije po delima, jer inače blagodat ne bi više bila blagodat. Šta to znači? Izrailj nije postigao što je tražio, a izabrani su postigli; ostali pak ostaše okoreli, kao što je napisano: ‘Bog im je dao tvrdoglavi duh, oči da ne vide i uši da ne čuju – do današnjeg dana’. I David govori: ‘Trpeza njihova neka bude zamka i klopka, i sablazan, i odmazda njima; neka se pomrače njihove oči – da ne vide, a leđa njihova savij zauvek’. Pitam stoga: da se nisu spotakli da bi sasvim pali? Daleko od toga; nego njihovim promašajem spasenje je došlo mnogobošcima, da ih podstaknu na revnost. Ako je pak njihov promašaj bogatstvo za svet i njihovo zaostajanje bogatstvo za mnogobošce, šta li će tek učiniti njihova punoća? A vama, nekadašnjim mnogobošcima kažem: ukoliko sam apostol mnogobožaca, hvalim svoju službu, ne bih li kako podstakao svoj rod na revnost i spasao neke od njih. Jer ako je njihovo odbacivanje donelo pomirenje svetu, šta će drugo značiti njihovo primanje – nego život iz mrtvih? Ako je prvi hleb svet, sveto je i sve testo; i ako je koren svet, svete su i grane. Ako su pak neke grane odlomljene, a ti si se kao divlja maslina nakalemio među njih i postao zajedničar u korenu i masnoći masline, nemoj da se ponosiš nad granama. A ako se ponosiš, znaj da ne nosiš ti korena, nego koren tebe. Na to ćeš reći: grane su odlomljene – da se ja nakalemim. Dobro; odlomljene su zbog njihovog neverovanja, a ti verom stojiš. Ne ponosi se, nego se boj. Jer, ako Bog nije poštedeo prirodne grane, neće poštedeti ni tebe. Vidi stoga dobrotu i strogost Božiju. Strogost se ispoljava na onima koji su pali, a dobrota Božija na tebi − ako istraješ u dobroti; inače ćeš i ti biti odsečen.“

Nisu odbačeni. – Apostol je znao da Bog nije odbacio svoj narod, direktne Avramove potomke. Njegov dokaz za to bila je činjenica da je on sam prihvaćen od Boga. Ako bi jevrejska nacija (kao narod) bila odbačena od Boga, onda za apostola Pavla ne bi bilo nade, jer je on bio „Jevrejin od Jevreja“ (Filib. 3,5). Reči „Bože sačuvaj“ (stih 1 – engleski i Vukov prevod) zavode neke ljude. Po njihovoj ideji, Pavle se molio Gospodu da ne odbaci njegov narod, kako ne bi i on sam (Pavle) bio odbačen. Umesto „Bože sačuvaj“ čitaj „ni u kom slučaju“ i sve će biti u redu. Dakle: „Pitam sad: da nije Bog odbacio svoj narod? Ni u kom slučaju“. A kako to dokazujem? Pa „i ja sam Izrailjac od Avraamovog potomstva, iz Venijaminovog plemena.“ (Rimljanima 11,1)

Ko je odbačen? – Iako Bog nije odbacio svoj narod, oni su pošli lošim putem. To što ih Bog nije odbacio nije dokaz da će oni biti spaseni. Pavle je nagovestio da bi čak i on, pošto je drugima propovedao, mogao da bude odbačen – 1. Korinćanima 9,27. Ceo slučaj potpuno je u našim rukama. Nije bilo nikakve opasnosti da Bog odbaci Pavla nasuprot njegovoj volji. Imamo Božje reči: „koji dolazi k meni neću ga istjerati napolje“ (Jovan 6,37 − Karadžić); a svi mogu da dođu, jer On, takođe, kaže „ko god hoće“ neka dođe. Bog nikoga ne odbacuje; ali ako neko definitivno odbaci Njega, onda Mu, s obzirom na to da nikoga ne primorava, ne ostaje ništa drugo nego da takvoga prepusti njemu samom.

„Što zvah, ali ne hteste i odbaciste me, pružah ruku svoju, ali niko ne mari, nego prezreste svaki savet moj, i ukora mojih nijednoga ne hteste primiti…. Zato će jesti plod od putova svojih, i nasitiće se svojih sopstvenih izuma. Jer će neznalice (proste – bukv. prevod) ubiti njihovo odbijanje, i bezumne će uništiti njihovo blagostanje.“ (Priče 1,24-32 – eng. prev)

Bog je ispružio Svoju ruku prema neposlušnom i jogunastom narodu (Rimlj. 10,21), tako da je na njima bilo da odgovore hoće li da se spasu. Bog svakoga prihvata; jedino pitanje je, da li svako prihvata Njega?

Ostatak. – U ilustraciji iz Ilijinog vremena, učimo još nešto više, kada je reč o prihvatanju i odbacivanju. U to vreme je izgledalo kao da se ceo Izrailj odvojio od Gospoda, ali ipak je bilo sedam hiljada ljudi koji nisu priznali Vala. „Tako, dakle, i u sadašnje vreme postoji jedan ostatak izabran po blagodati“ (Rimlj. 11,5). Božja milost se daje svim ljudima i širi se nad svima. Oni koji prihvate milost, postaju izabrani, od ma kojeg plemena ili naroda da potiču. Iako plan spasenja obuima svet, ostaje tužna istina da ga samo mali broj ljudi u svakoj generaciji prihvata. „Ako broj sinova Izrailjevih bude kao morski pesak, spašće se ipak samo ostatak.“ (Rimlj. 9,27)

Drvo masline. – Iako postoje određena mesta u jedanaestom poglavlju koja su malo teža za razumevanje, poglavlje kao celina vrlo je jednostavno. Metaforom maslinovog drveta predstavljen je Božji narod, a slika kalemljenja prikazuje odnos celog čovečanstva u odnosu na Boga. Pre nego što uđemo u detalje ovog prikaza, za trenutak moramo da razmotrimo izrailjsko društvo.

U drugom poglavlju Efescima poslanice učimo da su oni, kao neznabošci, bili „otuđeni od izrailjskog društva … nemajući nade, i bez Boga u svetu“ (Efes. 2,12). To znači da oni koji nisu deo izrailjskog društva, jesu oni koji su bez Boga; ili, oni koji su bez Boga, otuđeni su od izrailjskog društva.

Hristos je jedino potpuno pokazivanje Boga pred ljudima. „Svojima je došao, i njegovi ga ne primiše“ (Jovan 1,11). Prema tome velika većina jevrejske nacije bila je bez Boga, isto tako sigurno kao što je to bio slučaj sa paganima, i shodno tome, oni su bili otuđeni od izrailjskog društva. Isto poglavlje u Efescima poslanici nam kaže da je Hristos došao da pomiri Jevreje i neznabošce sa Bogom, po čemu ispada da su obe grupe bile odvojene od Njega. Dalje, iz istog poglavlja učimo da je izrailjska zajednica Božji dom (Efes. 2,19 – eng. prev), koji se sastoji od svetaca, onih koji su se pomirili s Bogom. Samo takvi nisu „tuđinci i došljaci“ u odnosu na Izrailj.

Poreklo Izrailja. – Ime je stvoreno one noći kada se Jakov borio s Bogom i konačno, svojom verom dobio blagoslov za kojim je čeznuo. Svojom fizičkom snagom ništa nije mogao da postigne; jedan Gospodnji dodir bio je dovoljan da ga učini potpuno bespomoćnim. Upravo tada, u svojoj krajnjoj nemoći, on se predao Bogu u jednostavnoj veri i tako zadobio pobedu, dobivši ime Izrailj – princ Božji. Ova titula prenosi se na sve njegove potomke, iako suštinski pripada samo onima koji imaju živu veru u Boga, kao što izraz „hrišćanin“ koristimo za one koji su „u crkvi“, bez ikakvog vrednosnog suda o tome da li oni zaista poznaju Boga.

Svi moraju da budu nakalemljeni. – Rimljanima 11,23-26:

„A i oni, ako ne ostanu u neverovanju, biće nakalemljeni; jer Bog može da ih opet nakalemi. Jer, ako si ti odsečen od prirodne divlje masline i nakalemljen – protiv prirode – na pitomu maslinu, koliko će se pre nakalemiti na rođenu maslinu oni koji su po prirodi njene grane. Ne želim naime, braćo, da vam ostane nepoznata ova tajna, da ne bi mudrovali po svojoj mudrosti: jedan deo Izrailja je okoreo – dok ne uđu svi mnogobošci, i tako će se spasti sav Izrailj, kao što je napisano: ‘Izbavitelj će doći sa Siona, odvratiće bezbožnost od Jakova’.“

Pravedna nacija. – Mnogo toga je rečeno o neverstvu dece Izrailjeve; no, bilo je perioda kada su svi oni, kao narod, imali veru na zavidnom nivou. Jedan primer će za sada biti dovoljan. „Verom padoše jerihonski zidovi kad se sedam dana obilazilo oko njih“ (Jevr. 11,30). Trinaest puta je sva vojska marširala oko grada, naizgled bez ikakvog cilja i u potpunoj tišini. Takva vera pokazuje da su oni tada bili pravedan narod, u tesnoj zajednici s Bogom; jer, „opravdani verom, imamo mir s Bogom posredstvom Gospoda našega Isusa Hrista“ (Rimlj. 5,1). U to vreme je njihovo ime zaista govorilo o njihovom karakteru. Oni su bili pravi Izrailjci. Išli su „stopama vere našega oca Avraama.“ (Rimlj. 4,12)

Odlomljene grane. – Međutim, oni nisu sačuvali veru. „Postali smo, naime, Hristovi saučesnici, samo ako početak pouzdanja do kraja čvrsto držimo“ (Jevr. 3,14). Oni to nisu uradili i zato su ostali „bez Hrista… otuđeni od izrailjskog društva“ (Efes. 2,12). U Rimljanima 11,17 apostol pita, šta ako su neke grane odlomljene, ne dovodeći pri tom u sumnju da su se neke grane zaista odlomile, kao što ćemo učiti iz onoga što sledi. On kaže: „odlomljene su zbog njihovog neverovanja“ (stih 20); i opet: „Bog je sve zajedno zatvorio u neposlušnost − da bi svima pokazao svoju milost“ (stih 32). Ovim se jasno kaže da su sve grane bile odlomljene. Tako dolazimo do zaključka da su oni koje „Bog… voli zbog otaca“ (stih 28) i koji su jedno vreme u svojoj istoriji važili kao „sinovi Božji, verom u Hrista Isusa“ (Gal. 3,26 – eng. prev), zbog svog neverovanja spali na nivo onih koji nikada nisu znali za Boga.

Nakalemljene grane. – Sve grane maslinovog drveta – Izrailja, bile su odlomljene zbog neverovanja. Da bi ih nadomestio, Bog je uzeo grane sa divljeg maslinovog drveta koje predstavlja neznabošce, i nakalemio ih na pitomu maslinu. To kalemljenje bilo je „protiv prirode“ (stih 24) i u celini je predstavljalo delo milosti. Kada bi se radilo u skladu sa prirodnim zakonima, onda bi te grane rađale svoje prirodne plodove, a u tom slučaju ne bi bilo nikakve koristi od kalemljenja, jer su takvi plodovi neupotrebljivi (vidi Galatima 5,19-21; Efescima 2,1.2). Međutim, čudo je učinjeno putem milosti i nakalemljene grane uzele su učešće u prirodi korena. Plodovi ovih nakalemljenih grana nisu više prirodni, nego stvoreni od Duha – Dela 5,22.23.

Ponovno ujedinjenje. – Moramo zapamtiti da Bog nije odbacio svoj narod. Oni su otpali zbog svog neverstva. „A i oni, ako ne ostanu u neverovanju, biće nakalemljeni; jer Bog može da ih opet nakalemi“ (stih 23). Jevreji imaju istu šansu kao i neznabošci. „Jer nema razlike između Judejina i Grka; jedan isti Gospod je nad svima, bogat za sve koji ga prizivaju“ (Rimlj. 10,12). Hristos je došao „da obojicu (Jevreje i neznabošce) u jednom telu pomiri s Bogom – krstom“ i „njegovim posredstvom i jedni i drugi imamo pristup k Ocu u jednom Duhu.“ (Efes. 2,16.18)

Nema promene plana. – Ne zaboravimo da u celom poduhvatu kalemljenja neznabožaca na mesto otpalog pobunjeničkog Izrailja, zapravo nije bilo nikakve promene u osnovnom Božjem planu. Sve je bilo u okviru prvobitnog obećanja datog Avramu.

„Poznajte, dakle, da su Avraamovi sinovi oni koji su od vere. A Pismo je predvidelo da Bog opravdava mnogobošce na osnovu njihove vere, pa je unapred objavio Avraamu: ‘U tebi će biti blagosloveni svi narod’.“ (Gal. 3,7.8)

U početku je Bog stvorio Adama, oca ljudske rase. Adam je bio sin Božji (Luka 3,28); zato se s pravom svi njegovi potomci mogu smatrati narodom Božjim. On ih nije odbacio zbog toga što su pogrešili. Njegova je ljubav prigrlila ceo svet (Jovan 3,16) i nije se ništa smanjila ni u danima Avramovim, Isakovim i Jakovljevim. Jedino preimućstvo Izrailjaca bilo je u tome što su oni imali čast da nose slavno Jevanđelje neznabošcima, kojima je ono oduvek bilo namenjeno jednako koliko i Jevrejima.

Pohođenje neznabožaca. – Neznabošci, kao i potomci Jakovljevi, bili su od početka u planu da postanu Izrailj. To je istaknuto na saboru u Jerusalimu. Petar je opisao božanski način na koji je on bio poslat da propoveda Jevanđelje neznabošcima, rekavši prisutnima kako Bog nije postavio nikakvu razliku između njih i Jevreja. Tada je Jakov progovorio:

„Simeon kaza kako se Bog najpre pobrinuo da između mnogobožaca uzme narod za svoje ime. I s ovim se slažu proročke reči, kao što je napisano: ’Vratiću se potom i ponovo ću sazidati Davidov dom koji je pao, opet ću sazidati što je u njemu srušeno, i nanovo ću ga podići, da bi i ostali ljudi mogli da traže Gospoda, i svi narodi na koje je prizvano ime moje, govori Gospod koji tvori ovo − poznato od večnosti’.“ (Dela 15,14-18; Vidi takođe i Amos 9,11-15)

Iz gore navedenog možemo naučiti da „šator Davidov“, kuća ili kraljevstvo Davidovo, treba da bude obnovljen posredstvom propovedanja Jevanđelja neznabošcima, i to je u skladu s Božjom namerom u početku, kada je svet nastajao. Ono što je kao odgovor na ove spise potrebno, nije komentar, nego verujuća misao.

„Svi mnogobošci“. – „Jedan deo Izrailja je okoreo − dok ne uđu svi mnogobošci (dok ne uđe punina mnogobožaca – eng. prev)“ (Rimlj. 11,25). Dok punina neznabožaca ne uđe, gde? U Izrailj, naravno; jer će upravo dovođenjem neznabožaca biti postignuto to da će se „sav Izrailj spasti“. Kada će punina neznabožaca ući? Gospod sam daje odgovor: „I propovedaće se ovo evanđelje o carstvu po svemu svetu za svedočanstvo svima narodima, i tada će doći kraj“ (Mat. 24,14). Bog pohodi neznabošce „da između (njih) uzme narod za svoje ime“ (Dela 15,14). Njihov broj će učiniti da Izrailj bude kompletan, to jest upotpunjen. Čim posao propovedanja Jevanđelja neznabošcima bude gotov, doći će kraj. Onda se više neće propovedati nikome, pa ni neznabošcima, jer su svi oni već doneli svoju konačnu odluku; neće se propovedati ni Jevrejima, jer će se tada „spasti sav Izrailj“ (Rimlj. 11,26). Dakle, u to vreme neće biti potrebno Jevanđelje; ono je obavilo svoj posao.

Veliko okupljanje Jevreja. – Rimljanima 11,27-36:

„‘I ovo im je zavet od mene, kad uklonim njihove grehe’. S obzirom na evanđelje oni su neprijatelji Božiji − vas radi, a s obzirom na izbor Bog ih voli zbog otaca. Jer Bog se ne kaje za svoje blagodatne darove i poziv. Kao što ste, naime, vi nekad bili Bogu neposlušni, a sad se smilovao na vas zbog njihove neposlušnosti, tako su i oni sad postali neposlušni − radi vašeg pomilovanja, da bi i oni bili pomilovani. Jer Bog je sve zajedno zatvorio u neposlušnost − da bi svima pokazao svoju milost. O dubino bogatstva i mudrosti, i znanja Božijeg! Kako su nedokučljivi njegovi sudovi i neistražljivi njegovi putovi! Jer ko je upoznao Gospodnju misao? ili ko je bio njegov savetnik? ili ko mu je nešto prvo dao, da bi mu bilo vraćeno? Sve je, naime, od njega, kroz njega, i za njega. Njemu slava u sve vekove! Amin.“

Sve je kroz Hrista. – Dobro zapazite stihove 25-27. Kada punina neznabožaca bude dovedena, „tako će se spasti sav Izrailj“. Zaista, jedino tako se može desiti da, dovođenjem neznabožaca, sav Izrailj bude spasen. To će biti ispunjenje onoga što je zapisano: „Izbavitelj ce doći sa Siona, odvratiće bezbožnost od Jakova“ (stih 26). Samo kroz Hrista Izrailj može da se okupi i da bude spasen. Svi koji su Hristovi, oni su Izrailj, jer „Ako ste pak vi Hristovi, onda ste Avraamovo potomstvo, naslednici po obećanju.“ (Gal. 3,29)

Odvraćanje greha. – Od Siona će doći Izbavitelj, koji će odvratiti bezbožnost od Izrailja. Hristos je „Jagnje Božije koje uklanja greh sveta“ (Jovan 1,29). „On je žrtva pomirenja za naše grehe, ne samo za naše nego i za grehe celoga sveta“ (1. Jov. 2,2). Prvosveštenik Kajafa je govorio pod uticajem Duha „da Isus valja da umre za narod, i ne samo za narod, nego i da skupi ujedno rasejanu decu Božiju.“ (Jovan 11,51.52 – kombinacija Čarnić-KJV)

Isto i Petar govori u jerusalimskom hramu: „Vi ste sinovi proroka i saveza koji je Bog sklopio sa vašim ocima govoreći Avraamu: ‘U tvom potomstvu biće blagosloveni svi narodi na zemlji’. Bog je prvo vama podigao svoga slugu i poslao ga da vam donese blagoslov − time što će svakog od vas odvratiti od zlih dela vaših“ (Dela 3,25.26). Avramov blagoslov je oproštaj greha kroz Hrista; zaista, ljudi svih nacija postaju pravi Izrailjci kroz uklanjanje njihovog bezakonja.

Sve je od vere. – Sve se dogodilo posredstvom vere, kada je Jakov dobio ime Izrailj. Kroz neverovanje su njegovi potomci bili odlomljeni od stabla – Izrailja. Verom su neznabošci nakalemljeni i jedino verom mogu da opstanu. Takođe, verom Jevreji mogu ponovo da budu sjedinjeni sa otačkim korenom.

Vera u Hrista jedino je što čini čoveka Izrailjcem, a samo neverovanje može da odseče nekoga ko je bio Izrailjac; ovo je Hristos u potpunosti prikazao kada je, zadivljen verom rimskog centuriona, rekao: „Ni u koga u Izrailju ne nađoh tolike vere. A kažem vam da će doći mnogi sa istoka i zapada i sesti za sto sa Avraamom i Isaakom i Jakovom u carstvu nebeskom; a sinovi carstva biće izbačeni u krajnju tamu.“ (Mat. 8,10-12)

Svi u zatvoru. – „Bog ih je sve zaključao u neverovanje, da bi na sve izlio svoju milost“ (Rimlj. 11,32). Reč „zaključao“ doslovno znači „zatvorio“, kao što piše u belešci na margini: „On ih je sve zajedno zatvorio.“ Tako u Galatima 3,22 čitamo da je „Pismo… sve zatvorilo pod greh, da se na osnovu vere u Isusa Hrista da obećanje onima koji veruju.“

Naredni stih takođe govori o tome da su svi bili zatvoreni i čuvani pod Zakonom. I Jevreji i neznabošci, „svi (su) pod grehom“ (Rimlj. 3,9). Svi su zajedno u istom zatvoru, bez ikakve nade da uteknu, osim kroz Hrista koji je „Izbavitelj“ i koji objavljuje „zarobljenima slobodu i sužnjima da će im se otvoriti tamnica“ (Is. 61,1). On dolazi kao Izbavitelj sa Siona, donoseći slobodu „Gornjem Jerusalimu“ (Gal. 4,26). Svi, dakle, koji prihvate slobodu kojom ih Hristos oslobađa, deca su Gornjeg Jerusalima, naslednici nebeskog Hanana i pripadnici prave izrailjske zajednice.

Divno saznanje. – „Pravedni sluga moj opravdaće mnoge svojim poznanjem, i sam će nositi bezakonja njihova“ (Is. 53,11). Na taj način, opraštajući grehe, On će podići zidove Jerusalima (Psalam 51,18), i povratiti njegovu zarobljenu decu. „O dubino bogatstva i mudrosti, i znanja Božijeg! Kako su nedokučljivi njegovi sudovi i neistražljivi njegovi putovi.“ (Rimlj. 11,33)

Neka niko, stoga, ne dopušta sebi da kritikuje Božji plan, ili da ga odbaci zato što nije u stanju da ga razume. Jer „ko je bio njegov savetnik?“ (stih 34). „Sve je, naime, od njega, kroz njega, i za njega. Njemu slava u sve vekove! Amin.“ (stih 36)